Subotu, 23. maj 2026. godine, pamtiću po lepim ljudima, osmesima, dobrim vibracijama, narodnoj slozi i slobodi!
A jedan događaj, meni lično važan, obeležio je jučerašnji dan.
Kada sam nakon celodnevne šetnje i obilaska štandova na Trgu i kod Pravnog stigao na Slaviju, već je počeo da me stiže umor. Jednu majicu sam već promenio, fotografska oprema postajala je sve teža, temperatura je rasla, a ljudi su se u velikim talasima slivali ka Slaviji.
Povukao sam se u jednu od sporednih ulica u nameri da pronađem slobodan prostor i dođem do malo vazduha. Međutim, od toga nije bilo ništa. Ljudi su samo nadirali i jedva sam se provlačio kako bih se makar malo izdvojio iz centralne mase. Čak ni sa visinom od 189 cm nisam uspevao da se domognem svežeg vazduha.
Podigao sam aparat da fotografišem, nadajući se da ću tako skrenuti misli sa osećaja da me upravo hvata napad panike zbog toplote, gužve i nedostatka kiseonika.
U tom momentu, jedna devojka me je dotakla po ramenu. Okrenuo sam se, a ona mi je rekla da me neka žena doziva sa prozora zgrade. Pokazala mi je rukom na gore. Podigao sam glavu i ugledao ženu na prozoru koja mi je, mašući rukama, signalizirala da se popnem.
Pokazala mi je prstima sprat i broj stana.
Ne razmišljajući mnogo o tome da li treba da uđem ili ne, probio sam se kroz masu prema ulaznim vratima. Tek kasnije mi je prošlo kroz glavu da sam prenebregao lekciju iz detinjstva: „ne uzimaj ništa od nepoznatih ljudi i ne ulazi u njihova auta ili kuće!”
Popeo sam se liftom na poslednji sprat, gde me je na vratima dočekala gospođa sa prozora. Pre nego što smo se uopšte predstavili, tiho mi je saopštila:
„Jatake ne otkrivamo.”
Odgovorio sam joj u istom duhu:
„Što se mene tiče, ja Vas nikada nisam video, niti sam bio u Vašoj kući.”
Nasmejala se, predstavila i pustila me unutra. Odmah me je odvela do prozora sa kojeg se pružao pogled na dobar deo Slavije. Umesto da se divim veličanstvenom prizoru, imao sam potrebu da skinem svu opremu sa sebe.
Seo sam u fotelju tik do prozora i zatražio vodu. Moja domaćica mi je nudila sok, kiselu vodu, pa čak i dezert, misleći da mi je pao šećer. Ko zna kako sam joj izgledao u tom momentu. Povetarac koji je pirkao kroz otvoren prozor „legao” mi je „kao budali šamar.“
Kada sam konačno došao sebi, uzeo sam aparat i počeo da fotografišem, ono što će se ispostaviti kao, drugi po veličini protest od pada Miloševića.
Snimao sam, fotografisao i završio posao za svega 15-20 minuta. Nisam želeo duže da se zadržavam kako domaćicu ne bih doveo u neprijatnu situaciju.
Na izlasku iz stana imao sam potrebu da je pitam zašto je baš mene pozvala gore? Odgovor je bio vrlo jednostavan:
„Zbog plavog press prsluka.“
Tog jutra, koleginica Marija poklonila mi je broš u obliku kolibrija, uz reči:
„Ovo je ptica koja je simbol sreće.“
Sreća mi se osmehnula u trenutku kada sam ugledao tu gospođu na prozoru.
Hiljade aktivista iz celog sveta i samo jedan pasoš Srbije. Naš komšija Boba Šundić bio je jedini predstavnik naše zemlje u misiji za proboj blokade Gaze. Između političkih pritisaka i neizvesnosti na otvorenom moru, on je svedočio istoriji iz prve ruke. Dok cela Bežanijska kosa s ponosom prepričava njegov podvig, on za Zbor Bežanijska kosa skromno govori o tome zašto je mir vredan svakog rizika.
Da krenemo prvo od najbitnijeg pitanja: kako je to biti jedini Srbin u toj celoj flotili? Da li si se osećao kao predstavnik svih nas?
Jesam!
Od samog početka sam sa radošću nosio to „breme“. Ljudi iz šezdeset i devet zemalja sveta učestvuju u toj delegaciji, a ako je Srbija zahvaljujući meni sedamdeseta, ja sam ponosan. Većina zemalja imaju svoje delegacije, svoje ljude na kopnu, a mislim da ih između šest i osam ima samo po jednog predstavnika pa smo svi mi ubačeni u tu jednu univerzalnu World delegaciju. Ja imam imena tih ljudi i kontakte sa kojima sam bio u komunikaciji koji brinu o nama, ali ne znam gde se tačno nalaze. Znam da su negde na kopnu, uglavnom devojke ili žene koje kao prvo, imaju sve kontakte naših porodica, kontakte naših vlada, ambasada, ministarstava spoljnih poslova, važnih institucija… One, takođe, imaju kontakte medija u svakoj zemlji kako bi mogle da alarmiraju situaciju ukoliko se nama nešto desi. To je čitava jedna ogromna organizacija. Mogu misliti kako funkcionišu delegacije gde ima po 20, 30 ili više ljudi na brodovima iz svake zemlje. Organizuju se ogromni protesti čim nekome fali dlaka sa glave u toj zemlji. Tako da sam ja bio srećan. Ne znam ni kako bih reagovao da nas je bilo više iz Srbije. Onda bih nekako bio rasterećeniji, ali možda ne bih imao tu motivaciju. Ovako sam znao da moram da guram što više i kako god mogu.
Dakle, bilo je ipak malo veće breme?
Da, ali to je ono što baš sa radošću želim, da Srbija bude deo te ogromne organizacije. I ranije sam spominjao da sam učestvovao u raznim organizacijama, između ostalog i dvehiljadite godine, tri meseca žestokog rada za DOS, Gradski izborni štab i tako dalje, ali ništa slično ovome nisam video. Ovo je nešto što pokriva ceo svet i baš zato želim da što više ljudi u Srbiji zaprati njihove stranice Global Sumud Flotila na društvenim mrežama. Na sajtu postoji tracker koji svakodnevno pokazuje u realnom vremenu gde se brodovi nalaze i svako to može da prati. Više puta sam tamo čuo rečenicu da ovo nema veze sa Palestinom i palestincima već bi svi ovi ljudi sa podjednakim žarom učestvovali u misijama i ako je neka druga nacija ugrožena u toj meri.
Krenimo od početka, od Srbije. Gde je bio taj prelomni momenat kada si ti odlučio i rekao sebi: „To je to. Ja idem, nema nazad.“ Kako si uopšte došao do toga?
Da, pa prvo je bila procena mog porodičnog statusa, da li ja to mogu, da li sam potreban ovde. Ja već sada, od studentskih protesta, a pogotovo u poslednje vreme, vidim da moja uloga u protestima i u borbi za slobodu u Srbiji ne može biti velika. Znači, mogu da lepim nalepnice, mogu da podržavam, mogu da učestvujem kad god mogu u zboru, ali nekako sam ja svih ovih 14, da ne kažem 25 i kusur godina, znao da mogu mnogo više, ali da nikad nisam imao pravu priliku gde mogu da pričam i da radim.
Znaš kako, u Srbiji sam pokušao da budem član nekih političkih organizacija. Na kraju se sve svodi na oligarhijsko ustrojstvo političkih organizacija, pa onda u vrhu lične interese i sujete. I ti ne možeš na pravi način, demokratskim odlučivanjem, neke svoje ideje da izneseš na pravi način, koliko god one bile dobre. Ako nemaš ne znam ni ja koliko prijateljsko-kumovske odnose sa nekim ljudima negde pa da vi pravite neki broj koji će nadjačati neku drugu ideju. Tako da sam se ja povlačio iz tih organizacija.
I sad, u vreme studentskog pokreta, moja uloga može biti tako mala, a ja sa malim ulogama nekako nisam zadovoljan. Hteo sam baš da guram malo više. I onda sam to vagao sa svojim porodičnim obavezama i došao je trenutak kada sam video da mogu, pogotovo što imam skipersku licencu za jedrilice, a oni su tražili takve ljude.
Čujem da je u prošloj flotili, u avgustu i septembru mesecu, 26.000 ljudi apliciralo za manju flotilu koja je imala 40 brodova. Sad ova, koja je trebalo da bude blizu 100 brodova, ne znam uopšte koliko je ljudi apliciralo.
Prvo sam krenuo da apliciram sa nedovoljno snažnom verom da ću stvarno otići. Rekao sam: „Ajde da vidim kako će to da ide, šta traže od mene“, i krenulo je polako. Koja su moja znanja što se tiče jedrilice, pa video-razgovori sa Anom iz Španije, sa kojom se kasnije nikako nisam slagao u Barseloni. Pa razgovori sa Marijom u vezi mog angažmana i aktivizma. Onda sam morao da šaljem neke svoje linkove da bi oni mene proverili. Ta bezbednosna provera trajala je nekoliko nedelja, a ja i dalje nisam verovao da ću ipak otići.
Međutim, kada je sve ušlo u završnu fazu, kada su mi oni saopštili da će mi platiti avionsku kartu za Barselonu, bukvalno je sve moralo da bude podređeno tome.
Ti si mi sad i odgovorio na sledeće pitanje.
Kako je izgledao proces prijavljivanja i selekcije za flotilu. Koja su bila tvoja očekivanja pre isplovljavanja? Šta si ti očekivao da će tamo da se desi?
Gde tamo? U Barseloni?
Ne, ne, generalno do kraja puta. Šta si očekivao od svega toga? I da li si imao neki strah od nepoznatog?
Nisam imao strah od nepoznatog. Mislim, nisam imao strah da ću izgubiti život. Da, bilo je nepoznato, ali nisam razmišljao o tome na taj način. Postojala je mogućnost u mojoj glavi da će se desiti isto što i prošle godine, da budem uhapšen, odnosno kidnapovan u međunarodnim vodama od strane izraelskih okupacionih snaga koje bi izašle iz svojih teritorijalnih voda. Nije plan bio da mi ulazimo u njihove teritorijalne vode. Osim kada prilazimo Gazi, ako oni to smatraju svojim vodama, ne znam. Smatram da je Palestina priznata država koja izlazi na more i mi idemo ka obalama priznate države Palestine. A da je opsada Gaze sa mora ilegalna. Ta mogućnost je postojala, ali sam to odmah prelomio u glavi, zatvor je za ljude. Šta može da se desi? Ljudi su prošle godine bili od sedam dana do četiri nedelje maksimalno u izraelskim zatvorima i na kraju su pod pritiskom javnosti, ambasada i svojih država, deportovani uz zabranu ulaska u Izrael od 100 godina. Tome smo se tamo smejali jer niko od nas ne bi nikad ni poželeo da ulazi u tu veštačku tvorevinu.
O svemu ostalom, poput toga da poginem, nisam razmišljao.
Moj najbolji drugar sa flotile, Fra Hughes, Francis, ali svi ga zovu Fra, Irac, prošle godine je takođe bio hapšen. Već 16 godina je borac za palestinsku stvar i isto toliko vodi fond i organizaciju za pomoć i donacije Palestincima u Irskoj.
On mi je rekao:
„Nemoj ti sada da brineš šta će se desiti ako budemo uhapšeni i kidnapovani. Brinućeš o tome ako se taj dan stvarno desi. Danas smo u Barseloni, sutra smo na putu ka Siciliji. Nemoj svakog dana da se truješ i uništavaš svoj organizam.“
Ako se to desi, onda ćemo razmišljati o tome. Možda ćemo biti oslobođeni posle dva dana, kao što se i desilo prošle godine. Tako sam i ja razmišljao od trenutka do trenutka, od dana do dana. Ispostavilo se da posle Krita neću nastaviti put. O razlozima možemo kasnije, jer nisu bili vezani samo za moju ličnu odluku već i za opštu usaglašenost u organizaciji. Ali treba ići dan po dan.
Kako su tvoji ukućani, komšije, prijatelji, rodbina, poznanici reagovali na tvoju ideju da ideš tamo? Kako su prihvatili činjenicu da odlaziš?
Nisam nikome rekao.
Samo si se spakovao i rekao: „Ja odlazim“, i to je to?
Niko nije ni znao da sam otišao, pošto ja inače dosta putujem zbog posla. Ujutro u 4h sam se iskrao iz kuće i otišao na aerodrom. Verovatno su mislili da sam negde na putu, da sam otišao do Budimpešte i da ću se vratiti. Kada je već postalo sumnjivo, posle tri-četiri dana mog boravka u Barseloni, rekao sam im da ne razmišljaju gde sam. Rekao sam da nije ništa ilegalno, ali da mi je rečeno da ne smem nikome ništa da kažem. Majka je najviše pritiskala. Jedino sam devojci pričao sve, ali majci sam rekao:
„Ako ti sada kažem bilo šta, slagaću te. Da li želiš da te lažem ili želiš da budeš mirna dok ne budem mogao da ti kažem istinu?“
Tako da otprilike deset dana mog boravka u Barseloni niko nije znao gde sam, osim te jedne osobe. Tih deset dana samo sam pričao da nije ništa ilegalno i da pomažem nekim ljudima oko jedrilice. Tako sam uspevao da se vadim, ali ništa više od toga.
Onda se desio svečani događaj u centru Barselone, ispraćaj flotile ka Gazi, i tada je ceo svet mogao da vidi putem Instagrama i drugih medija gde sam i šta radim. To je bilo ogromno dešavanje. Tada sam svima rekao o čemu se radi.
To je sjajno. Mislim, ne bi baš bilo ko mogao da izmisli tako nešto, a da mu poveruju.
Da, znali su za moje aspiracije ka jedrilicama i onda su sumnjali da je nešto tog tipa. Ja sam ranije učestvovao u transferu nekih jedrilica iz Ploča do Platarije i mislili su da je opet nešto slično. Samo sam rekao da nisam na jedrilici, nego sam na kopnu, pomažem nekim ljudima, ali da sam im obećao da ne smem ništa više da kažem.
Ok, već si mi spomenuo, platili su ti kartu do Barselone, znao si da je priča gotova. Sedaš na avion, odlaziš tamo, neko te dočekuje… šta se dešava dalje?
Ne, tada sam već bio priključen Signal grupi gde se još desetine, zapravo stotine ljudi priključuju iz dana u dan. Svakog dana određeni broj ljudi dobija instrukcije koje su bile pinovane na vrhu grupe. Kako od aerodroma stići do luke, koja prevozna sredstva da koristiš. Neko ko ima novca koristi taksi, ali uglavnom su svi dobijali detaljna uputstva. Dobijali smo instrukcije kako da uđemo u luku, jer se ona noću zatvara, sa koje strane su kapije za ulaz, jer je bezbednost već tada bila na mnogo višem nivou.
Od prvog dana se očekivao napad Mosada na brodove i ljude, putem dronova ili ronilaca.
U Španiji?!
U Španiji. Od prvog dana smo imali dežurstva. Njima je najlakše bilo tada, u Španiji, da nas onemoguće.
Kako bi to opravdali?
Pa niko ne bi ni znao ko je akter sabotaže. Ako pošalju neke ronioce, a u jednoj luci ima 15 jedrilica, a deset minuta peške dalje još 25 jedrilica, ne možeš da znaš šta se dešava pod vodom. Stalno smo morali da dežuramo zbog mogućih ronilaca. Isto tako i zbog dronova. Ne znam kako bi iko dokazao čiji su dronovi ako naprave neku sabotažu.
Kako sam prišao jednoj od čuvanih kapija za ulazak u luku, po instrukciji tražim Fiksa. Fiks ubrzo dolazi i proverava me. Odmah me pita:
„Šta znaš da radiš?“
U kom smislu?
„U koji tim ideš, mehanika, elektrika, elektronika, rigging ili general?“ To su osnovni timovi za sređivanje jedrilica i motornih brodova. Rigging znači jedra, konopci i sve što se tiče samog jedrenja. Ali na jedrilici imaš posla i oko motora, mehanike, elektrike, elektronike… Naravno, postoji i medicinski tim, tim zadužen za bezbednost i za organizaciju ali to je posebno, tim timovima se pristupa još u toku apliciranja i ne moraju u Barseloni nužno da budu na brodovima. Nas koji dolazimo na kapije dolazimo da privodimo kraju osposobljavanju brodova za plovidbu. Dakle, odmah nas raspoređuju po timovima za sređivanje jedrilica. Na njima je još mnogo posla, ubrzano se radi od jutra do večeri.
Ja Fiksu kažem, rigging.
To je fantastičan operativac, neverovatan, najbrži lik kog sam ikada video.
To je onaj Irac kog si spomenuo?
Ne. On je jedan od organizatora. Nije meni bio prijatelj u smislu da smo se družili, nego koordinator kome su se svi obraćali. Toliko nije imao vremena ni za šta, samo posao, posao, posao. Sa jedne jedrilice na drugu. Ako ti nešto treba, obrati se njemu. Neverovatno sposoban lik. Neumoran. On me ubacuje u rigging tim i šalje me na mothership-matični brod, da tamo spavam od prve noći. To je brod koji je išao prvi u formaciji flotile. To je veliki motorni brod, nije jedrilica, i na njemu su u toku plovidbe kasnije bili svi koordinatori. Taj brod je kasnije presretnut i svi sa njega su kidnapovani. Na kraju je završio na dnu Sredozemnog mora. Na tom brodu sam smešten u jednu veliku kabinu sa sedam ili osam kreveta i prvih nekoliko noći sam tu praktično bio sam, dok nisu počeli da dolaze ostali.
To je bilo pre isplovljavanja?
Da da, prvi dan kada sam stigao.
„Ajde da te smestimo, ti si u rigging timu, od sutra krećeš da radiš.“
A vođa rigging tima bila je ta Ana sa kojom nikako nisam mogao da se složim. Neverovatna stvar, tamo sam upoznao možda sto ljudi, sa pedeset postao baš blizak, ali po nekoj logici očekivao sam da ću se najbolje skontati sa Italijanima i Špancima, južnjaci, vrela krv…
Da klikneš.
Da kliknem. Ali ništa. Sa nekima jesam, recimo sa Didijem, fantastičnim Špancem, kapetanom broda, neverovatnim likom. Još nekoliko njih mi je bilo super, ali sam se zapravo mnogo lakše povezao sa severnjacima, Ircima, Englezima, jednim Kanađaninom, Nemcem, Poljakom, Holanđaninom… Sa njima sam mnogo brže kliknuo.
Dakle, prošlo je sve kako treba? Ukrcavanje? Je l’ odmah krećete?
Ne. Ja sam mislio da krećemo odmah, za dva dana, da su brodovi spremni. Zapravo je došlo do miskomunikacije ili mog previda. U prvim instrukcijama pisalo je da svi moramo da budemo u Barseloni do 29. marta. Dok sam organizovao privatne obaveze i uklapao let, mislio sam čak i da kasnim, jer sam stigao 2. aprila. Sutradan od mog dolaska mi je rečeno da je polazak 12.aprila, na moje iznenađenje. Brodovi nisu bili ni približno spremni. Zahtevalo je još dosta rada ali i mi svi smo trebali proći razne treninge i obuke. Neki brodovi su tek kupljeni i tek stigli pa je tu zahtevalo sređivanje osnovnih stvari pa tek onda stiže nova oprema, tableti, navigacija, kamere i sve ostalo. Ali nismo krenuli ni tog 12.aprila.
Pa koliko ste bili u Barseloni pre nego što ste isplovili?
Ja dve nedelje a mnogi mnogo više, neki su tu bili još od decembra i novembra.
Dve nedelje?!
Da. Rečeno nam je da krećemo 12. aprila, posle svečanosti za vikend. Međutim, već na početku te nedelje ja lično dobijam dojavu da će od 12. pa narednih nekoliko dana biti užasno vreme na Mediteranu i da GSF odlučuje da se ne kreće tad već za nekoliko dana kad oluja na moru prođe, tj. da odglumimo isplovljavanje a ustvari da se samo prebacimo u matičnu luku. To se drži u tajnosti. Ja nikome ne pričam. Ali organizacija je već bila napravljena, subota i nedelja, veliki događaj u centralnoj luci Barselone. Iz naše luke smo isplovili do centra Barselone u subotu u prepodnevnim časovima, gde su nas čekali ljudi, mašu, skandiraju, palestinske zastave svuda. Mi postavljamo jedrilice uz trg i binu, i ceo vikend traje događaj. Bili su štandovi, majice za Palestinu i Global Sumud Flotilu, muzika, govori, tribine, konferencije za medije, podrška Palestini. Spavali smo u jedrilicama u centru Barselone, a plan je na papiru bio da u nedelju krećemo za Gazu. Međutim, u petak su nam već svima rekli da nikome ne pričamo da se zapravo ne kreće odmah, nego da se vraćamo u matične luke od nedelje do srede i da tek tada stvarno krećemo. Kasnije su ipak javno saopštili da se polazak odlaže, jer bi bila bruka da ljudi saznaju da nas je Barselona svečano ispratila, a da mi zapravo nismo ni krenuli. Ispalo je bolje da otvoreno kažu da su brodovi još u pripremi i da treba dodatno vreme da se sve utegne. Tako smo na kraju stvarno krenuli tek u sredu, 15. aprila. Punih dve nedelje sam bio u Barseloni.
Dobro, isplovljavate. Sad su to, da kažemo, još uvek mirnije vode, Sredozemno more. Objasni mi kako je to izgledalo i kako ste provodili dane tamo? Kako se zvao brod na kom si bio?
Prvo sam bio na Diabolu. To je bio moj brod sa kojim sam krenuo. A prethodno su me prebacili sa broda Malia na Diabolo. Bio je na Maliji moj najbolji stariji drugar, John Connellan, isto Irac. Vratio se sada u Irsku nakon zarobljavanja. Čovek ima dosta novca, sopstvenu jedrilicu od 250.000eur na Mediteranu, ima 72 godine, i bukvalno kaže:
„Meni je super, imam dobru penziju. Lep život iza sebe. Neće mi biti teško ni ako me ubiju.“ Srce od čoveka.
On je bio kapetan na tom prvom brodu, a ja sam bio njegov prvi pomoćnik. Međutim, tokom sea trial-a, kada svaki brod izlazi na pučinu da proveri jedra, konopce i kompletnu opremu, prilikom povratka u luku zakačio je drugi brod. Delom njegova krivica, ali više zbog problema sa ručicama za gas i menjač koje su kočile. Posle toga su ga skinuli sa mesta kapetana, i mene i njega prebacili na druge brodove. Imali smo svaki dan ručak i večeru koje je jedna kuhinja iz Barselone donosila direktno u luku. Sve je bilo striktno vegansko, humus, kus-kus, tofu i slično. John to nikako nije mogao da podnese. Imao je novca da jede šta želi, pa smo često odlazili u jedan palestinski restoran koji se zvao Jerusalim. Tamo smo provodili ono malo slobodnog vremena, pa i da popijemo do dva piva. Ali alkohol je bio strogo zabranjen na jedrilicama. Nije smeo ni da se unese na brod, čak ni pivo. Kamere su bile na svakoj jedrilici i stalno smo bili pod nadzorom. Pogotovo nije dolazilo u obzir da neko isplovi sa alkoholom. Ta hrana je nekad bila ukusna, nekad baš i nije, ali šta da se radi. Ono što je zanimljivo jeste da smo te dve nedelje svakodnevno imali plenume i sastanke. Ne samo u luci, u Barcelona Skipper Clubu, nego smo tramvajem išli i do centra Barselone, gde smo imali predavanja, treninge i vežbe.
Vežbe za slučaj napada na brod, predavanja o palestinskom pitanju, o svim prethodnim flotilama koje su poslednjih 20 godina pokušavale da dođu do Gaze. Slušali smo kada je počela Nakba 1948. godine, šta se dešava čak i kada svet misli da je u Palestini mir, koliko Palestinci tada zapravo trpe. Imali smo i simulacije napada. Bilo je baš zanimljivo. Velika hala sa binom i video-bimom, nas stotinak unutra. Vežbe disanja, vežbe sa zatvorenim očima…Jednom su ugasili sva svetla, poređali stolice u kvadrat, svi smo sedeli okrenuti leđima. Nismo znali šta će se desiti. Mrkli mrak. Odjednom uleće njih dvadeset trideset sa baterijskim lampama i praznim balonima koje koriste kao rekvizite da lupaju po stolicama i glume izraelske vojnike koji upadaju na brod. Dreka, svetla, lupanje, hvatanje za vrat, obaranje na pod… Pre toga su nam objašnjavali kako treba da reagujemo, bez nasilja, bez otpora, potpuno mirno. Ako ne klekneš dovoljno brzo, oni te dodatno obaraju na zemlju. Dakle, prolazili smo kroz razne simulacije. Naravno, svako jutro u devet okupljanje u luci, pa sastanci uveče, dokle se stiglo, koji brod ima problem, kome šta treba, šta još mora da se završi…Bilo je toliko svega da danas ne bih mogao ni da prepričam sve teme.
Te sastanke su vodili Tajger, jedna Špankinja, Pako, fenomenalan organizator i Fiks, taj Irac koji je bio neverovatan operativac. Kasnije i mnogi drugi koji su zaduženi za specifične oblasti.
Pako… kada bih mogao da biram predsednika Skupštine Srbije danas, njega bih postavio. Duga kosa vezana u rep, brada, neverovatan mozak, sve informacije, organizacija sve drži u malom prstu.
Oni su vodili sastanke stojeći, sa laptopovima, i na kraju smo svi mogli da postavljamo pitanja i da učestvujemo u odlučivanju. Zanimljivo je da nikada nisi mogao da čuješ naredbu. Koliko god da su koordinatori ili lideri imali konkretan plan, insistirali su da sve bude zajednička odluka. Kasnije, kada su neki ljudi na Kritu zamoljeni da se vrate kući, niko nije mogao da ih natera. Ako neko kaže da neće da ide, ostaje. Sve je bilo stvar dogovora.
Kada ste konačno isplovili, kako ste provodili dane na moru?
Malo me je sramota bilo da okačio jedan snimak kako se sunčam na palubi. U tom trenutku sam bio za kormilom. Bio je prelep dan, mirno more, uključiš autopilot i jedrilica ide pravcem koji joj zadaš. Tvoje je samo da pratiš situaciju, da li nailazi neki brod, tanker, da li neko ima prvenstvo prolaza… Ali to te ne sprečava da se sunčaš ako si obazriv i ako prvi kapetan tada spava u kabini. Prva dva-tri dana bila su stvarno prelepa. Ništa ti nije bilo teško i za sve si imao vremena. Znali smo da nema tuširanja. Od prvog dana smo znali da možda osam ili deset dana nećemo imati mogućnost za to, jer imaš ograničene rezervoare sa vodom. Najgore je što ni ta voda često nije bila potpuno čista. Imali smo vodu za piće u balonima koje smo maksimalno natovarili na jedrilice. Noću su krenula dežurstva i praćenje dronova. Stalno ih vidiš. Imali smo posebnu Signal grupu samo za dojave o dronovima. Svaka jedrilica je u svakom trenutku na tabletu mogla da vidi poziciju ostalih brodova i formaciju flotile. Mothership ide prvi, dva sister ship-a levo i desno od njega, a svi ostali iza njih. Niko nije smeo da izlazi ispred ili sa strane formacije. Svaki brod je imao i svoj pod-grupu od nekoliko jedrilica koje međusobno pomažu ako nekome zafali goriva, plina, hrane ili rezervnih delova.
Trećeg ili četvrtog dana vreme se potpuno promenilo. Tada bukvalno možeš ili da ležiš dole u brodu ili da sediš gore za kormilom i držiš se da ne izletiš. Naša jedrilica je bila mala i nije sekla talase nego je skakala preko njih. Bukvalno skoči sa jednog talasa i svom silinom tresne u sledeći. Imaš osećaj kao da udaraš u beton. Unutra ne možeš normalno ni da kuvaš ni da odeš do toaleta a da ne udariš glavom o nešto. Ali to je jedrenje. Neko voli samo mirno more, ali mi smo morali da plovimo bez prestanka, dan-noć, dan-noć, sedam i po dana od Barselone do Sicilije.
Sada su već teški uslovi. Kako ste održavali moral ekipe? Kako ste motivisali jedni druge?
Stalno smo jedni druge podsećali zašto smo tu. Kasnije je bilo još problema, pogotovo u Augusti kada su krenuli dogovori oko preraspodele po brodovima, pa je moralo dolaziti do kompromisa, ali takođe ne mogu svi biti zadovoljni u potpunosti: „Ti više nisi na tom brodu, ideš na drugi.“ Nekima se to nije sviđalo, bilo je nervoze, ali svi smo govorili jedni drugima:
„Mi smo ovde zbog misije. Sve ostalo je nebitno.“ Ko mi je na brodu, kakav mi je brod, da li spavam zgužvan u kabini, da li sam prljav, da li nemam tuš, da li me hvata morska bolest, sve je to postajalo manje važno. To je svima bilo u glavi.
Meni je u početku bilo teško da to prihvatim, ali slušajući sve te ljude i gledajući koliko smo jedni drugima bili podrška… Toliko je bilo grljenja, pogotovo kada smo se rastajali ili menjali brodove, da je to neverovatno. Ja sam njima rekao:
„Među jedriličarima i humanitarcima ne možeš da nađeš lošeg čoveka.“
Može da bude razlika u karakterima, u kulturama, ali loših ljudi nema.
Ko ti je sve bio u ekipi? Iz kojih država su dolazili?
Na mojoj jedrilici bili smo zajedno još od sea trial-a u Barseloni.
Ja sam se tada razboleo, bronhitis i blaga upala pluća, pa sam to preneo i na svog kapetana Malkoma, kog sam zvao mornar Popaj u penziji. Neverovatno dobra osoba. On se razboleo toliko da nije mogao ni da krene iz Barselone. Kasnije je avionom došao do Sicilije da nam se priključi. Iako ima 75 godina, iako je i dalje imao posledice bolesti, iako je prošle godine bio zarobljen, on ne odustaje. Osim nas dvojice bio je Mihal, Poljak, ozbiljan operativac, dečko od tridesetak godina, govori 5 jezika, između ostalih i makedonski i srpski, Fra, moj najiskreniji drugar, Irac organizator, Nemac Johannes, koji je tražio da ga zovemo Hannes a ja sam mu dao nadimak Johajnes (kao vaše veličanstvo). Nikada ne bih rekao da nije lekar jer je kod nas na brodu bio medecinar, veliko znanje iz oblasti medicine ali i znalac palestinskog pitanja. Mene je bilo sramota koliko taj dečko od 29 godina zna. Visok je skoro dva metra. Mihalu sam dao nadimak Dajana Ros, jer je imao ogromnu kovrdžavu kosu vezanu u punđu. Kad je jednom oprao kosu i pustio je da se osuši, izgledao je kao Diana Ross.
Tada sam mu rekao:
„Gde si, Dajana?“
Nije mu bilo jasno, pa sam dodao:
„Dajana Ros.“
Tek tada je ukapirao i počeo da se smeje.
Fra je bio posebna priča. Nije znao mnogo o jedrenju i konopcima, ali za sve ostalo mogao si njemu da se obratiš. To je jedna od najboljih osoba koje sam upoznao u životu. Svima sam rekao da obavezno dođu u Beograd i budu moji gosti. Bio je tu i Magnus, Norvežanin od možda 24–25 godina. Divan momak. Nas dvojica smo snimali one selfie video-poruke:
„Moje ime je to i to, dolazim odatle i odatle. Ako gledate ovaj video, znači da su me izraelske okupacione snage kidnapovale…“ Sve te snimke morali smo da uploadujemo na platformu Watermelon. Smučila nam se svima ta platforma.
To ste morali svakodnevno?
Morali smo da popunimo gomilu dokumenata i sve uploadujemo, kontakte porodice, punomoćja za advokate ako nas uhapse, razne saglasnosti, objašnjenja zašto učestvujemo u misiji, potvrde da smo deo nenasilne humanitarne organizacije… I tih 11 video-treninga koje smo morali da pogledamo. To je trajalo oko šest sati ukupno. John Connellan nije hteo ništa od toga da radi. Nervirala ga je svaka poruka na Signalu, a stalno ih je bilo. Kako su prolazili dani na moru, postajali smo sve umorniji. Sedmog dana ja sam bukvalno spavao tokom dežurstva. Magnus se ljutio na mene jer nas trojica jedino znamo ozbiljnije da upravljamo jedrilicom, a ostala trojica uglavnom služe kao ispomoć i straža, praćenje dronova noću. Ja uključim autopilot u pet ili šest ujutru i bukvalno zaspim jer ne vidiš nikakvo svetlo ispred tebe a levo i desno vidiš druge brodove ali na bezbednoj udaljenosti.
Magnus kaže:
„Ne mogu ja ovako sa tobom.“
A ja mu kažem:
„Samo me probudi ako nešto vidiš.“ Pratim njegovu reakciju, da li se uplašio.
Bio sam potpuno iscrpljen. I onda konačno stižemo u Augustu na Siciliji.
Zašto ste pristajali tamo?
Tu smo se spajali sa italijanskom delegacijom i njihovim brodovima. Dočekali su nas fenomenalno. Mi smo već bili iscrpljeni od plovidbe, a oni su bili odmorni. Imali smo zajedničke plenume i sastanke. Naravno, svaki brod je imao neki problem, dopuna goriva, vode, rezervnih delova…Tri broda su već tada bila ozbiljno oštećena i nisu mogla dalje. Njihove posade morale su da budu raspoređene po drugim brodovima. Neki ljudi su tada odlučili da odustanu od puta, ali vrlo mali broj. Stalno se nešto reorganizovalo. Italijani su donosili gorivo u kanisterima. Mi smo već krenuli sa punim rezervoarima i dodatnim kantama od 25–30 litara na palubi, ali je sve to trebalo dopunjavati.
Kad ste stajali, kako ti je to prolazilo u vremenu? Šta ti je tu bilo najteže-birokratija, čekanje?
Najteže mi je, zapravo, palo opremanje brodova hranom i vodom: voće, konzerve, sve ono što je teško, i voda, sve to moraš da nosiš možda dvestotine metara da bi sve to prebacio na brod. I tako X puta. Ostatak dana, ako ti je brod bio u relativno dobrom stanju, mogao si da odeš da radiš na drugim brodovima kojima je trebala pomoć ili da jedeš margarite u italijanskim pizzerijama za po pet evra. Ali opet, neko je imao više para, neko manje.
Ovi Irci su me stalno zvali „ortodoks Kelt“, jer sam i ja pričao o „ortodoks Keltima“. Pričao sam im kako Kelti nikad nisu zapravo nestali sa Balkana, i da u meni teče keltska krv.
Rob, kapetan, koga sam tek površno poznavao, bio je izuzetno dobar čovek i stvarno mi je žao što nismo popili ni jedno pivo zajedno. Toliko puta me je zvao i pomagao — čak i kad sam bio bolestan u Barseloni. Prvi put me video i pitao je da li mi nešto treba, iako je od jedne do druge luke išao i po petnaest minuta peške, kroz luku.
U tim situacijama hrana je dolazila iz zajedničkih kuhinja: nekad zapakovana, sa folijom, a nekad u velikim šerpama koje se sipaju, ono što smo zvali „drnč“, kao u vojsci, samo bez mesa. Sve je bilo isključivo vegansko, ponekad neka mešavina humusa i sličnih jela.
Jednom sam mu, kad sam bio bolestan i sa temperaturom, rekao da mi donese samo zapakovanu hranu, ako može. Međutim, doneo mi je čorbastu hranu u tanjiru, koju je nosio kroz luku više od 300-400 metara. I meni je bilo toliko neprijatno i žao, jer sam video koliko se namučio, da sam na kraju morao da pojedem ceo tanjir, iako mi je hrana bila odbojna već posle prvog zalogaja. Jednostavno me je grizla savest da bacim nešto za šta se on toliko potrudio. Posle toga sam mu se zahvaljivao bezbroj puta. I žao mi je što kasnije, kada su Irci i Englezi išli na po to jedno pivo i on me stalno zvao, nikad nisam otišao, jer nisam imao dovoljno novca da uzvratim. John mi je često plaćao i hranu i piće, i nisam želeo da budem u situaciji da meni drugi stalno plaćaju, a da ja ne mogu da uzvratim. Tako da sam to izbegavao, ali verujem da ćemo se jednog dana svakako revanširati.
Isplovljavate iz Sirakuze?
Iz Auguste smo jedan dan autobusima otišli do Sirakuze. Imam i nekoliko slika. Sirakuza je veći grad, zapravo, ozbiljan grad. Tamo su Italijani organizovali dešavanje slično kao u Barseloni: tribine sa palestinskim motivima, štandove i šatore gde se nešto prodavalo, a u luci su bile usidrene italijanske jedrilice, šest ili sedam najlepših, sa uređenim i oslikanim jedrima. Naša jedrilica, u poređenju s njima, nije bila uopšte ukrašena, jer smo kasnili sa tim još iz Barselone. Prisustvovali smo tom događaju, kao i sastancima i plenarnim diskusijama. Tu su bili Saif i Tiago, koji su do skoro bili u Izraelu u zatvoru. Bilo je i obraćanja medijima, razgovora, kao i online uključenja aktiviste iz Gaze. Isto to se dešavalo i u Augusti tokom zajedničkih plenuma. Imali smo i vreme da šetamo Sirakuzom, a uveče smo se autobusima vratili u Augustu. Dalji plan je bio nastavak flotile ka Kritu, krajnjoj destinaciji Jerapetra, gde je trebalo da se odmorimo i da nam se priključe grčke jedrilice. Međutim, tada dolazi do presretanja. Dvadeset dva broda flotile izraelske okupacione snage presreću u međunarodnim vodama, na izlasku iz Jonskog mora, oko 600 nautičkih milja od Izraela. Ostali naši brodovi, među kojima je bio i Diabolo, svi su pokušavali da maksimalno ubrzaju, motorima i jedrima, kako bi stigli do grčkih teritorijalnih voda. Sa 21 broda ljudi su odvedeni, ukupno 178 ili 179 osoba (negde se navodi i 180), su prebačeni na izraelski vojni brod. A sa dvadeset i drugog broda, nakon što mu je uništen motor, navigacija i komunikaciona oprema, posada je fizički maltretirana i ostavljena na moru, praktično na milost i nemilost prirodi, dok je dolazila oluja. Svi brodovi su ostavljeni da plutaju. Na Instagramu postoji snimak kako se ljudi približavaju svim tim brodovima i to su nazivaju „groblje brodova“, i ukrcavaju se na matični brod, gde nije bilo nikoga. Nakon svega toga matični brod SafSaf je završio na dnu Sredozemnog mora a od svih 22 jedan najlepši HollyBlue je osposobljen i jedini od svih je nastavio ka Kritu. Svi ostali brodovi su nastavili do Jerapetre. Posle oko 48 sati, 177 od 179 ljudi je pušteno na slobodu i vraćeno u Jerapetru izraelskim vojnim brodom, a zatim manjim čamcima do obale. Naših 37 brodova nije prilazilo obali, već su bacili sidro na 100-200 metara od nje, jer nije bilo preporučeno iskrcavanje zbog odnosa sa grčkim vlastima i policijom. Postojali su mali gumeni čamci (dingiji) za prevoz do obale, ali većina posade, posebno oni bez Šengen pasoša, ostajala je na brodovima. Tek kasnije je omogućeno svima da izađu na obalu, gde je bio obezbeđen smeštaj kako bi se ljudi mogli istuširati i odmoriti. Od 177 puštenih ljudi, oko 35 je usred mučenja i maltretiranja hospitalizovano, bili su iscrpljeni, a neki i pretučeni. Bolnica se nalazi u gradu Sitija na Kritu. Turske vlasti su zatim poslale avion za Heraklion, namenjen za oko 160 ljudi, prvenstveno za svoje državljane, ali i za druge članove Global Sumud Flotile koji su želeli da se vrate kući. Let je bio besplatan do Istanbula. Na brodu i u organizaciji a tako i u Istanbulu bila je prisutna mreža podrške. U svakoj većoj zemlji postojale su lokalne grupe koje su mogle brzo da organizuju proteste, što je bio jedan od glavnih razloga političkog pritiska. Iz Herakliona je oko 16 turskih državljana otišlo tim avionom, kao i deo ljudi iz drugih zemalja, jer je preporuka bila da se zarobljeni koji nemaju šengen pasoš vrate kući među kojima i nekoliko iz Malezije. Neki brodovi iz Malezije su čak imali i sopstvene kapetane i cele posade. Na kraju, deo ljudi se vratio kući, dok su se ostali vratili u Jerapetru, gde je trebalo da se reorganizuje smeštaj i raspodela posada, iako je već tada bilo jasno da su 21 od 22 broda trajno onesposobljena, i da će sada biti problem viška članova posade a manjka mesta na brodovima.
Tvoj konkretan brod nije bio napadnut?
Moj nije. Stigao je bez problema do Jerapetre a onda nastavio do Marmarisa.
Ljudi su neverovatni, vraćaju se i po drugi treći put, čak i oni koji su već bili kidnapovani, kao moj kapetan Kalm, koji je bio sa mnom od Barselone do Sicilije. On je i prošle godine bio kidnapovan u prvoj flotili, a i ove godine ponovo. Sada je opet kapetan na nekom brodu koji će, siguran sam, ponovo biti presretnut, jer očigledno ne znaju šta drugo da rade sa nama.
Kad si ti postao svestan da počinje neka stvarna opasnost da se dešava, u kom trenutku se to desilo? To je preko noći, kako je to tebi izgledalo? Ili ste samo preko signala dobijali informacije šta se dešava?
Mi smo u svakom trenutku videli kada neki brod ostane bez komunikacije. Prvo što oni rade, uništavaju sredstva komunikacije na brodu, brod po brod i, to isto nisam ranije spomenuo, jeste da se ispaljuju dronovi iz podmornica, pokušavaju da izazovu paniku a onda IOF, izraelske okupacione snage prilaze brodu koji je ostao bez komunikacije sa drugim brodovima, te upadaju na brod. Znači, izraelska podmornica, za koju nikada ne znaš gde se tačno nalazi, lansira te dronove, i ti zapravo ne znaš čiji su. Oni mogu da naprave veliku štetu bilo gde u nekoj pomorskoj državi negde blizu obale, jer podmornica može legalno da priđe svakoj obali na 20km od nje, a da se ne zna jasno ko je tu štetu napravio. To je ono kršenje međunarodnog prava koje je zaista neverovatno. Kršenje međunarodnog prava uz pomoć veštačke inteligencije, dronova i sistema koje više ni ne možeš u potpunosti da kontrolišeš. To je ono što me najviše boli, što se više ne bavimo poveljama i deklaracijama koje odavno postoje i koje su i dalje na snazi, dok smo već duboko zagazili u 21. vek. Kako će se tek UN ili neko drugi baviti tim najnovijim tehnologijama, kontrolom itd kad se u svetu ne poštuju ni one osnovne povelje.
Jel’ si osetio neku napetost u tome kad je krenulo sve to? Neku napetu situaciju, da će možda i vas da napadnu i da upadnu na brodove? Imali ste treninge, spremali ste se za tako nešto, ali jesi osetio da će možda da se desi i vama nešto?
Da, da. U tom trenutku mi radimo ono što jedino možeš da radiš. Na snimcima se vrlo često vidi da, osim par svetala u daljini noću, ne vidiš mnogo. Jedrilice su zapravo samo tačkice svetla na horizontu. Na tabletu vidiš približno koliko su udaljene od tebe, ali noću je vidljivost slaba. Sve su to svetla na nebu ili na horizontu u daljini. Instrukcije dobijaš na različite načine preko Signal grupa, preko brodskog tableta koji ima svoju SIM karticu i aplikaciju, kao i preko radio stanice. Mi smo uvek koristili zasebni kanal na radio stanici. U takvim situacijama dobijaš instrukcije i radiš jedino što moraš da radiš. Da, napeto je, ali nemaš vremena za paniku, niti je ona poželjna. Ne smeš da paničiš, ne smeš da se slomiš, moraš da ostaneš smiren zbog svoje bezbednosti i bezbednosti ljudi na brodu, i da ideš do kraja.
U Siciliji i na Kritu radile su se preraspodele posada i određivali kriterijumi: ko u tom trenutku može i treba da ostane na brodu, a ko bi, ako je moguće, trebalo da se dobrovoljno vrati kući. Prvi kriterijum bio je zdravstveno stanje, ako bi neko imao, na primer, upalu pluća, ne bi ostajao. Zatim porodična situacija, pa bezbednosni faktori: da li je država iz koje dolazi pro-palestinski ili pro-izraelski nastrojena i da li bi eventualno stala iza njega u slučaju problema. Takođe, procenjivalo se da li je neko potrebniji na brodu ili bi bio korisniji kod kuće.
Ja, da sam Irac, imao bih drugačiju situaciju. U Irskoj postoji velika mreža ljudi koji nisu na brodovima, ali mogu da deluju kroz medije, proteste ispred ambasada i vlada, itd. Takođe, i na brodovima je bilo dovoljno Iraca. Mi u Srbiji nemamo nikoga u tom trenutku ko može da priča o flotili ili Palestini sa terena. Tako da u mom slučaju, kada su se svi ti kriterijumi sabrali, iskreno sam došao do zaključka da bi bilo bolje da se vratim. To mi je bila teška odluka, jer sam osetio ogromnu podršku i povezanost sa ljudima. Toliko smo se zbližili da je to teško opisati, bukvalno smo ušli jedni drugima „u krv“. Istovremeno, znao sam da ima ljudi kojima je možda potrebnije da ostanu na brodovima. Među oko 400 ljudi, 90% su bili ili mladi ljudi bez sopstvene porodice ili stariji koji već imaju punoletnu decu. Ima i onih koji imaju porodice, tj malu decu kući, relativno malo, ali ja sam verovatno bio jedini samohrani roditelj maloletnog deteta u celoj ekipi. Tinejdžer koga, dok sam ja 4 nedelje odsutan, čuvaju dve bake. I to je bio jedan od ključnih razloga moje odluke da se vratim u Beograd, još konkretnije jer ovih dana upisuje računarsku gimnaziju. Nisam odustao. U Marmarisu se ponovo okuplja ekipa, i flotila nastavlja dalje. Sedmog kreće iz Jerapetre ka Marmarisu. Između grčkih i turskih teritorijalnih voda postoji mali deo međunarodnih voda gde se ponovo očekuje moguć napad. Ako do napada ne dođe, u Marmarisu će se ponovo formirati flotila zajedno sa turskim brodovima. Plan je da se odmorimo, eventualno osposobimo još brodova i zatim krenemo ka Gazi. Ako budem u mogućnosti, vrlo rado bih se ponovo priključio od Marmarisa dalje. Ako ne, sigurno ću učestvovati iz Beograda kroz organizaciju i koordinaciju, kao deo Global Sumud Flotile, gde bih mogao da pomažem u selekciji i pripremi novih, mlađih ljudi za naredne akcije, za ciljeve u koje verujem da su ispravni.
Da li te je neko, tokom svega ovog vremena, uključujući i period nakon povratka, kontaktirao iz državne administracije?
Ne, niko ni iz jedne institucije.
Naša ambasada u Španiji, u Italiji, na Kritu ili bilo gde, da li te je neko kontaktirao od naših ljudi?
Ne, ne.
Ne računajući medije, samo administrativno?
Jedini kontakt koji sam imao bila je Aida Ćorović.
Kada sam video da je Global Sumud Flotila imala u Briselu evropski kongres, odnosno skup za evroparlamentarce, i da je prisustvovala Biljana Đorđević, poslanica Zeleno-levog fronta, i da je objavila post u kojem je opisala svoje učešće i objasnila šta je Global Sumud Flotila, video sam i da se u toj objavi pominje da postoji predstavnik iz Srbije.
Na to sam joj se javio preko Messengera, jer smo prijatelji na Facebooku. Lično se ne poznajemo. Ja sam ranije bio u prvom krugu aktivista Ne davimo Beograd, među prvih 20-30 ljudi u prve dve godine, ali sam se kasnije povukao iz određenih razloga o kojima mogu i želim jednog dana da pričam. Ona je u pokret došla kasnije, tako da se lično ne poznajemo.
Ona mi je odgovorila i pružila podršku, na čemu sam joj zahvalan. Smatram da je i sama podrška, makar i jedna reč, važna. Zahvalan sam svakome ko je pričao sa mnom, svakom mediju koji je preneo priču, svakom novinaru i svakom čoveku koji je podelio bilo koji sadržaj vezan za Global Sumud Flotilu i palestinsko pitanje.
O tome su nas učili i u Barseloni, na predavanjima, da je svaka takva akcija važna, da je svaka objava „jedna kap koja može da ugasi požar“.
Tako da, osim Biljane Đorđević i aktiviskinje Aide Ćorović, nisam imao kontakt ni sa kim drugim, ni od političara, ni od institucija.
Kako je bilo kada si se vratio na „čvrsto tlo“, posle toliko vremena na vodi? Kakav je osećaj kada se vratiš u mirno naselje, u kuću?
Prvo je bilo smešno. Kada smo posle sedam i po dana stigli na kopno u Augustu, kada smo zakoračili na dok i prvih pedesetak metara prošetali, niko nije umeo da hoda.
To je neverovatno, smejali smo se jedni drugima. Kolena ti otkazuju, jer nisi navikao na hodanje. Sedam i po dana gotovo da ne hodaš više od dva-tri metra, i to u teškim uslovima, dok te jedrilica baca levo-desno. Uglavnom sediš ili ležiš i jedva napraviš nekoliko koraka.
A onda, odjednom, čvrsto tlo.
Nedostajale su mi neke stvari, pre svega moji. I od prvog trenutka po povratku bio sam uključen u medije, sa velikom željom da budem informisan o dešavanjima na terenu preko drugara koji su ostali tamo, da širimo priču i da je što više ljudi čuje. Imao sam i veliku potrebu da se uključim u javni prostor, ali i da ne izgubim vezu sa onim što se dešava na samom terenu.
Da animiraš druge ljude?
Da, ali da u dogovoru sa Global Sumud Flotilom pokušam da napravim nešto ili kroz nevladinu organizaciju, ili po njihovim smernicama da formiram kopnenu delegaciju, kako bih širio priču i delovao institucionalno.
Tako da već ovih dana imam neke sastanke i već razgovaram sa ljudima. Naravno, svaki trenutak koristim i da budem prisutan u medijima, I da se što više ljudi…
Da se priča što više širi.
Da, da se priča što više širi.
A šta si prvo uradio kad si došao? Jesi li avionom došao ovde?
Avionom, da.
Ko te je dočekao?
Pa, prvo sam ćutao, niko nije znao da dolazim.
Devojka me je dočekala, a onda sam išao od kuće do kuće da iznenađujem moje.
I meni si danas javio da si se vratio. Jesi li došao danas ili juče?
Juče.
Prvo sam pozvonio majici na vrata, iznenadio sam je. Posle toga sam pozvonio sestri, gde je ona vrisnula. Onda sam otišao kod tetke, gde je i ona vrisnula. Tek na kraju sam stigao kući, gde sam iznenadio sina.
Kako je sin reagovao? On je tinejdžer, kako je on to sve shvatio, tu tvoju akciju?
Ne znam. On je čak pre mesec i po dana pitao: „Tata, jesi li ti nekad bio na televiziji?“ Rekao sam da jesam. Pitao je kada, a ja se nisam ni tačno sećao kada je to bilo.
Sada, pošto me više puta viđa na televiziji, malo je iznenađen. Ali i dalje hladan. Informacije mu stalno dolaze preko drugara, od njihovih roditelja: „Mario, vidi ovo“, pa mu pokažu screenshot ili snimak sa portala. U suštini, on je prilično miran. Izgleda da smo mi Šundići generalno hladni dok ne pređeš pedesetu, a onda plačemo za sitnicu. Hahahahahahaha..
Da li te je sve to promenilo u razmišljanju, u stavovima? Jesi li se promenio kao čovek?
Mislim da jesam dosta promenjen. Kada sam video sve te ljude, mogao bih ih i poimence nabrajati, shvatio sam mnoge stvari. Meni je, recimo, i dalje neshvatljivo da žene uopšte idu na te brodove, jer ono što su neke od njih prošle prošle godine, u izraelskom zarobljeništvo, nasilje, rodno, seksualno nasilje, sve kroz šta su prošle, to je za mene teško pojmljivo. Ne mogu da razumem tu hrabrost. Pa onda kad se setim i moje doktorke Anikke iz švedske, male sede ženice, lekarke u penziji koja se toliko brinula u Barseloni o Malkomu i meni, sama dolazila na naš brod čak i kad nam je bilo dobro… e pa i ona je bila oteta i ona je kao i svi, ostala bez telefona pa sam izgubio kontakt sa njom. Duša me boli..
Da li si ponosan na poduhvat koji si uradio?
Nije to ništa „strašno“. Mislim da je to samo jedan korak. Poduhvat bi bio kada bi se napravilo nešto opipljivije sa lične strane, kada bi još više ljudi prihvatilo tu priču i te stavove. Kada bi to postalo, da kažem, većinsko razmišljanje, kada bi ljudi počeli više da razmišljaju o drugim ljudima. To je izuzetno važno, jer smo postali izrazito sebični. Jedan deo društva u Srbiji je postao nenormalno sebičan i gleda samo sebe. To mi je teško razumljivo.
Hoćeš da kažeš, nedostatak empatije prema ljudima?
Da, da. A nedostatak empatije počinje od komšije, od ljudi iz neposredne okoline, pa se širi na druge države, druge nacije, pa čak i dalje.
Otuđili smo se jedni od drugih.
Dođeš do situacije da, kao da si na drugom kontinentu, kažeš: „šta tebe briga za Palestince?“ Moj sin, recimo, pita: „šta tebe to uopšte dotiče?“
A onda se ja promenim u tom smislu. Kada sam video sve te ljude i s kakvim ubeđenjem oni učestvuju u ovoj misiji, mnogo jačim od onog koje sam ja imao, shvatio sam da moram i sam sebe da „nateram“ da ostanem na istom nivou tog uverenja, volje i spremnosti da guram ono što pokušavam da guram. To je nešto u čemu sam se promenio. Zato što znam s kakvim ljudima sam bio, znam kakvi su to ljudi, i znam da oni u to ulaze ponovo i ponovo, deset puta ako treba, dok se nešto konkretno ne promeni. Ali mora da se desi nešto konkretno. Pratimo političare u Evropi, i od njih mi je najvažnije da se promeni narativ: Izrael ne može da bude izuzet iz međunarodnog prava, ne može da ga krši, i mora da postoji jasna obaveza da se pomogne ljudima u Palestini i na Zapadnoj obali i u Gazi da se konačno napravi trajan dogovor. Dogovor u kojem će ljudi moći da žive normalno, sa svojom demokratski izabranom vlašću, i da dobiju život kakav zaslužuju.
Za kraj, još jedno pitanje: šta bi poručio ljudima koji su možda već slušali tvoje intervjue ili čitali o tome, a žele da pomognu celoj toj akciji, ali ne znaju kako ili se možda čak i plaše?
Pa ovako, prvo, informišite se, makar minimalno, koliko god možete. Drugo, ako se slažete sa ovim stavovima, šerujte i pratite Global Sumud Flotilu na društvenim mrežama. Pratite i tracker na Google-u ukucajte „Global Sumud Flotilla Tracker“ i u svakom trenutku možete videti gde se brodovi nalaze. Razmišljajte o drugim ljudima, ne samo o sebi. I pokušajte, koliko god vas nazivali utopistima, da svakodnevno menjate stvari oko sebe koliko god malo. Možete početi od Srbije, ali i pomoći širenju svesti o ljudima širom sveta koji su ugroženi, kroz društvene mreže i deljenje informacija.
Kada je bio Drugi svetski rat, fašizam, nacizam, pa smo mi svi u školama učili o tome i zgražavali se nad tim šta se dešavalo 30-ih i 40-ih godina 20. veka, i kako je fašizam bio strašan, a Hitler jedan od najvećih zločinaca u istoriji pa se isčuđavali, kako su tad ljudi to dozvolili.
Nemojte da za 20-30 godina učimo o ovim ljudima koji danas hodaju zemljom i da se tada pitamo kako je moguće da se sve to dešavalo. Jer ne znamo kako će se sve završiti ako se sve pusti bez reakcije.
Znači, lideri poput Trampa, Putina, Netanjahua, pa i Vučića, nisu tu da rade šta god žele, nego moraju biti u službi naroda i građana, nikako da sprovode politike koje vode u eskalaciju i nepravdu.
Nemojte da se desi nešto strašno u Srbiji, pa da za 20-30 godina učimo i govorimo kako je to bilo užasno, ali da nam to tada ništa ne znači. Reagujte danas.
Nemojte da se desi nešto strašno u Gazi, pa da tek kasnije govorimo „kako je to bilo užasno“. Nemojte da čekamo istoriju da nas uči onome što smo mogli da sprečimo.
Reagujte iz svojih domova ako treba. Učestvujte na protestima, podržite ljude i inicijative koje se bore protiv nepravde.
Važno je da budete aktivni. Važno je da mislite na druge ljude, bilo da je to vaš komšija ili neko dete u Gazi.
Ako mislite da vam je trenutno dobro, da imate dovoljno i da su vam deca srećna, to ne znači da će tako biti i za 10 ili 20 godina ako se svet oko vas urušava, a vi ostanete pasivni.
Ako pustimo da se oko nas dešava ono što se dešava bez reakcije, posledice će stići sve nas.
Krajem prošle godine izvršena je bitna izmena trase autobuske linije 75, prebacivanjem trase iz ulica Pariske Komune i Bulevara Mihajla Pupina, u Bulevar Zorana Đinđića.
Stanovnici Bežanijske kose su na ovu izmenu vrlo burno reagovali jer izmeštanje ove autobuske linije u mnogim segmentima utiče na dosadašnje putovanje autobosom naših sugrađana
Nakon razmene mišljenja, formirana je radna grupa kojoj su se priključili građani raspoloženi da se bore da nam se autobus 75 vrati na staru trasu.
ŠTA JE PROBLEM SA NOVOM TRASOM LINIJE 75
Grupa je utvrdila da je prethodna trasa autobuske linije 75 stanovnike Bežanijske kose vodila do:
Osnovnih škola: OŠ Ivan Gundulić, OŠ Marko Orešković, OŠ Nadežda Petrović, specijalna OŠ Novi Beograd,
Deciji vrtić ,,Petlić” i vrtić „Naša radost“
Srednjih škola: IX gimnazija ,,Mihailo Petrović Alas”, X gimnazija ,,Mihailo Pupin”, Srednja grafičko-medijska škola, Srednja turistička škola, Srednja muzička škola ,,Stanislav Binički”
Visokih škola: Univerzitet Braća Karić, pravni fakultet UNION, Megatrend fakultet za poslovne studije i Fakultet za menadžment u sportu
Instituta za majku i dete,
Opštine Novi Beograd, kao jedna od najvećih administrativnih i presedačkih tačaka u gradu,
hale sportova Ranko Žeravica
kao i većih tržnih centara, pijace kod Starog Merkatora itd…
Mnogi srednjoškolci, studenti, ali i neki učenici pomenutih osnovnih škola izmenom trase linije 75 izgubili su direktan prevoz do obrazovne ustanove koju pohađaju.
Veza sa opštinom Novi Beograd gde je centar ostalih autobuskih linija sada je prelomljena na dva prevoza.
Naselje Bežanijska kosa predstavlja jedno od većih i demografski aktivnih stambenih područja Novog Beograda, sa procenjenim brojem stanovnika od preko 25.000.
Autobuska linija 75 ostvaruje oko 18.000–22.000 putovanja radnim danom, u špicu dostiže visok nivo opterećenja, karakterističan za linije koje povezuju stambene zone sa centralnim, obrazovnim, zdravstvenim i administrativnim sadržajima grada. Takođe, predstavlja tradicionalnu gradsku liniju, koja u obliku pre poslednje izmene trase funkcioniše kontinuirano od 2004. godine.
Tokom više od dve decenije, trasa linije 75 bila je stabilna i prepoznatljiva korisnicima, uz jasno formirane navike putovanja i ustaljene tokove putnika, naročito u zoni ulice Pariske komune i Bulevara Mihajla Pupina.
U saobraćajno‑planskoj praksi, trase tradicionalnih linija koje ostvaruju popunjenost iznad proseka i imaju stabilnu potražnju ne menjaju se bez izuzetno jakih i opravdanih razloga, jer takve izmene direktno narušavaju funkcionalnost sistema javnog prevoza i negativno utiču na veliki broj korisnika.
ŠTA SMO PREDUZELI ZA VRAĆANJE LINIJE 75 NA STARU TRASU
Prvi korak je bilo formiranje peticije u kojoj su navedeni svi razlozi protiv promene trase linije 75. Ovu peticiju je potpisalo 1584 građana.
Kada smo videli da imamo podršku većeg broja građana, rezultate peticije smo uputili Gradskom sekretarijatu za javni prevoz i JKP Za upravljanje javnim prevozom Beograda.
Dobili smo odgovor samo od JKP Za upravljanje javnim prevozom Beograda
U tom odgovoru rečeno je da se autobuska linija 75 neće vraćati na staru trasu (Bulevarom Mihajla Pupina). Kao glavni razlog navodi se da nova trasa Bulevarom Zorana Đinđića opslužuje znatno veći broj građana i pruža pravedniju raspodelu javnog prevoza na Novom Beogradu.
JKP za upravljanje javnim prevozom Beograda smatra sledeće:
Ruta je minimalno promenjena
Ukupna dužina linije povećana je za samo 50 metara i dodato je jedno stajalište. Iako na novoj trasi nema žute trake i postoje dva semafora više, saobraćajno opterećenje celog bulevara je manje.
Nova ruta povezuje 20.000 stanovnika sa centrom.
Za razliku od bulevara koji prolaze kroz parkove (Mihajla Pupina i Nikole Tesle), Bulevar Zorana Đinđića prolazi kroz gusto naseljenu stambenu zonu. Ovi građani su do sada na raspolaganju imali samo liniju 68 sa manje od 40 polazaka dnevno, a sada po prvi put imaju direktnu i čestu vezu sa centrom preko Brankovog mosta.
Pešačka udaljenost je u granicama standarda.
Trasa je izmeštena u prvi paralelni bulevar na udaljenost od 350 do 440 metara. Iako je prevoz sada nešto dalji učenicima pojedinih škola (Deveta gimnazija, OŠ „Marko Orešković”) i posetiocima Starog Merkatora, nadležni tvrde da je to i dalje u okviru stručnog standarda pešačenja do 500 metara. Sa druge strane, prevoz je sada bliži korisnicima Novog Merkatora, Arene i drugih ustanova.
Ono što nisu uzeli u obzir jeste da su oduzeli jednima, da bi dali drugima
NISMO PRIHVATILI ODGOVOR KAO KONAČAN
Poslali smo naš odgovor, primedbe i ponovili zahtev za vraćanje autobuske linije 75.
U našem zahtevu i odgovoru na dopis JKP Za upravljanje javnim prevozom Beograda, naveli smo sledeće činjenice i primedbe:
1. Nadležni gradski organ, izvršio je bitnu izmenu na većem delu trase linije 75, bez prethodnih istraživanja (studije i ankete korisnika linije) i bez prethodnih obaveštavanja o namerama.. Ovakav neprimeren i do sada nigde viđen postupak, jedinstven je i zbog činjenice da se radi o TRADICIONALNOJ AUTBUSKOJ LINIJI, koja je puštena 2004. godine, a pre toga radi na sličnoj trasi još od formiranja naselja1988.godine. Trase ovakvih TRADICIONALNIH linija se ne menjaju, pogotovo što se radi o jednom od najvećih naselja u Beogradu.
Nismo dobili odgovor šta je korišćeno u donošenju ovakve neprihvatljive promene trase linije (istraživanje, anketa zadovoljstva putnika..)
2. Izmenom trase linije 75, stanovnici naselja Bežanijska kosa odbačeni su više stotina metara u paralelni Bulevar Zorana Đinđića i na taj način nemaju direktnu vezu sa značajnim sadržajima duž ulice Pariske Komune i Bulevara Mihajla Pupina.
Jedna od najvećih gradskih presedačkih tačaka i ciljeva putovanja je Opština Novi Beograd, zatim ustanove za osnovno i srednje školsko obrazovanje, obdaništa, Sportski centar „Ranko Žeravica“, Stari Merkator i pijaca, Dom zdravlja Novi Beograd, Institut za majku i dete i još mnogo drugih. Izmena trase je posebno neprihvatljiva za starije osobe i roditelje sa malom decom.
3. Naveden razlog da je izmenjena trasa naše linije urađena u cilju poboljšanja javnog prevoza za poslovno stambene blokove oko Bulevara Zorana Đinđića i da ovi blokovi imaju samo jednu direktnu vezu sa centrom grada -„isključivo linijom 68“, nije tačna, zato što postoje i brojne linije koje presecanjem navedenog Bulevara, idu u centar grada, a to su linije: 71, 67, EKO 1, 95 i 9A . Stanovnici ovih blokova koriste i brojne linije u Bulevaru Mihajla Pupina, kao i liniju 74 koja ih brzo i direktno vodi u najuži centar grada – „Krug dvojke“.
3. Promenom trase linije 75, vreme putovanja i za putnike kojima je cilj putovanja terminus na Zelenom vencu, znatno je povećano, zbog brojnih semaforizovanih ukrštanja u Bulevaru Zorana Đinđića i činjenice da ne postoji žuta traka. Ima brojnih zapažanja putnika o povećanom vremenu putovanja i komentara samih vozača, koji često ne mogu da ostvare planirani broj polazaka.
Utvrđivanje ovakvih činjenica je posao nadležnih gradskih službi, što u odgovoru na naše zahteve, nije prihvaćeno.
4. Usaglašavanje ponude kapaciteta javnog prevoza sa potražnjom i ciljevima putovanja putnika, nikako ne može da se radi na štetu ogromnog broja stanovnika naselja Bežanijska kosa, a u korist druge grupe korisnika, koji po našem mišljenju imaju sasvim dobru pokrivenost njihovih blokova, brojnim linijama duž tri bulevara, uz druge linije koje seku Bulevar Zorana Đinđića, kako je i navedeno.
Svakako je posao gradskih organa i službi, da utvrde realno stanje na osnovu uobičajenih saobraćajnih metoda i studija, da pre ovakvih, štetnih po korisnike, odluka, urade i anketu zadovoljstva putnika i utvrde ciljeve putovanja za korisnike.
Stanovnici naselja Bežanijska kosa su odlično organizovani, razmenjuju mišljenja i bore se zajednički oko rešavanja svih problema koji utiču na kvalitet života, kako stanara, tako i celoga naselja. Stanovnici naselja i građani ovoga velegrada, žele da se pitaju oko svih važnih pitanja koji utiču na njihove svakodnevne aktivnosti i život.
Jedna od osnovnih svakodnevnih aktivnosti jeste i transport pitnika, a interes svih je povećanje atraktivnosti putovanja javnim prevozom, a ne korišćenje automobila.
Ni posle našeg ponovljenog zahteva i odgovora na dopis JKP Za upravljanje javnim prevozom Beograda, nismo dobili odgovore na naša pitanja, niti su za nas prihvatljiva minimalna predložena rešenja za izmene režima rada semafora i povećanje prosečne brzine putovanja na novoj, izmenjenoj trasi linije 75.
ZAKLJUČAK
Zaključak je da stanovništvo naselja Bežanijska kosa traži vraćanje autobuske linije 75 na staru trasu, da se stanovništvo jasno izjasnilo, da smo u periodu korišćenja linije na novoj trasi krajnje nezadovoljni, odbačeni od glavnih ciljeva putovanja, da je povećano vreme putovanja, da su razlozi koji su navedeni u odgovoru na naše zahteve dati bez naučnih i standardnih metoda za ovu oblast i da je ceo postupak promene trase linije 75 neprimeren i neprihvatljiv.
Prema nepisanim pravilima tržišta obuće, zakone tržita trebalo bi da donosi par najkvalitetnijih cipela. Mnogo godina to baš nije tako, ali tržište ko tržište, nije adekvatno reagovalo i bilo je zadovoljno haotičnim stanjem.
Predanje kaže da su svi problemi počeli kada se, muškoj levoj kožnoj cipeli priključila leva ženska cipela sa štiklom i cvetićem, potpomognuta vojničkom čizmom. Znamo da se u dve leve, još različite cipele, nikako ne može daleko stići. Zatim su tržištem upravljale kojekakve žute cipele sakupljane sa svih strana, uglavnom sastavljene od loših komponenti, da bi se na kraju desilo nešto nezabeleženo u novijoj istoriji tržišta obuće–upravljanje preuzima leva muška cipela prišivena za desni đon! Prvi put vlada samo jedna cipela, mada moramo priznati da je uz takvu cipelu mogla da vlada i bilo koja druga cipela i patika, ali pod uslovom da stane u vladajuću cipelu. Dozvoljeno je samo da pertle vire. Ta cipela pričom, a ne dugotrajnošću i kvalitetom robe, odlučuje o tržištu i izboru cipela na istom.
Još od pamtiveka znalo se da se u Novom Pazaru proizvode patike svih marki. Zbog svog masta proizvodnje vladala je glasina da su slabijeg kvaliteta od originala, iako se roba iz Novog Pazara izgledom nije razlikovala od sve druge robe na tržištu. Tržištu odgovara takva priča. A onda je par pazarskih patika rešio da sve glasine o kvalitetu opovrgne.
Par pazarskih patika čuo je mnoge priče o cipelama na tržištu, neke su modele i upoznali na ulici, mimoilazili su se u hodu, i smetalo im je što na njihov kvalitet drugačije gledaju samo zbog mesta proizvodnje i priče na tržištu.
„Imamo i mi kvalitet kao i oni“ – reče desna patika levoj dok su šetali kroz blokirane učionice pazarskog univerziteta.
„Kako misliš to da dokažemo“? – upita je leva.
„Idemo na veliki skup tržišta obuće u Novi Sad! Hajde da odemo tamo i kažemo im pogledajte nas i mi smo isti kao i vi, mi smo jedno“.
Tako se u danu blokade univerziteta u Novom Pazaru rodila ideja da dve patike, koje su proizvedene u tom gradu, krenu na dalek put i dokažu tržištu da su podjednako kvalitetne kao i sve ostale patike. Znale su da je put opasan i dugačak, jer tržište svuda gura svoje priče. Znale su da je najlakše ići prevozom, ali su znale da tržište o svom kvalitetu mogu ubediti samo ako taj kvalitet dokažu ne raspadajući se pešačeći na dugom putu. Sa ponosom su izbacile etiketu “made in Srbija (Novi Pazar)” i zakoračile u neizvesnost…
Prvih dana hoda bilo je veoma teško. Zbog priča tržišta, činilo im se da će prvu noć morati da provedu na ulici, a onda je sve počelo da se menja. Prvo iznenađenje bile su monaške sandale. Pazarske patike i monaške sandale bila su dva različita sveta na tržištu. I baš u noći kada je trebao da patike spavaju na ulici, monaške sandale ponudile su im smeštaj u svom cipelarniku, u kojem se godinama sve radi sa ljubavlju.
Te prve noći, umorne od puta, pazarske patike zaspale su okupane tamjanom i ljubavlju , spajajući se sa zidinama cipelarnika koji vekovima dobronamerno prima putujuću obuću.
Prvi signal jednakosti i prihvatanja.
Pešačenje se nastavilo, a svakim korakom bile su bliže dokazu kvaliteta pazarskih patika. Tržite kojim upravlja leva cipela prišivena za desni đon, širenje priče o kvalitetu pazarskih patika nikako nije išlo na nogu, jer je odavalo koliko su pravila kvaliteta koje propisuje loša. Puštao je svoje starke, policijske čizme i moderne cipele da zastrašuju pazarske patike na putu, da šire priče o njihovom lošem kvalitetu, da ih ubeđuju da odustanu…
Takve su se priče razbijale kao mehur od sapunice, jer je kompletno tržište obuće izlazilo na ulice kojima su pešačile pazarske patike i lično se uveravala u kvalitet istih.
Razne slike sa puta obilazile su tržište. Pešačenje za dokaz kvaliteta pretvaralo se u ujedinjenje sve normalne obuće na tržištu. Po prvi put smo videli kako je opanak zagrlio pazarsku patiku. Ta slika otišla je i na svetska tržišta. Ravna je novom svetskom čudu. Zatim su krenuli mnogobrojni dočeci uz vatromete i mase druge obuće koja je želela da dotakne pazarske patike i uveri se u njihov kvalitet. Pazarske patike doživljavale su bajku koju do skoro niko nije mogao ni da zamisli na tržištu. Zbor neke obuće poklonio im je nove pertle, put kojim su gazile bio je zasut cvećem, obuća je klicala njihovu marku.
Izolovani Pazar postajao je svet slavom dve pazarske patike.
Korak po korak našle su se se na skupu u Novom Sadu. Nije bilo potrebe da uzviknu “pogledajte nas, iste smo kao i vi” – to su osećale i one i sva druga obuća.
A onda je došao finalni test kvaliteta. Na Novi Sad obrušio se talas, sastavljen od 16 velikih suza i jedne male suze unutar jedne velike, koju mnogi zaborave iako je u trenutku nastanka svih drugih suza i ona postojala. Na deklaraciji pazarskih patika nije pisalo da su suzootporne. Nije to pisalo ni na deklaraciji druge obuće.
Nisu znale kako će reagovati, jer je ovo bio njihov prvi susret sa talasom suza. Iz priča su znale da toliki bol u obliku suza zna da rasturi i najtvrđu obuću. Sva obuća bila je na testu kvaliteta, a sa njima zajedno i pazarske patike. Zatvorile su oči i brojale …
16 velikih i jedan mali talas, unutar jednog velikog talasa prešli su preko njih. Kada su otvorile oči, pertle pazarskih patika bile su vezane za pertle sve druge obuće. Svi su pokazali svoj kvalitet u najboljem svetlu i svi su bili povezani pertlama u jednu celinu. Suze bola su okupale i ujedinile tržište obuće.
Tržištem još uvek vlada leva cipela prišivena na desni đon i svi koji u nju stanu tako da im samo pertle vire, dok talas od 16 velikih suza i jedne male unutar velike ide ka njima. Nije zabeleženo u istoriji da je iko ko vlada tržištem ostao da vlada posle poklapanja talasa suza, ali čudni su putevi obuće danas.
Videćemo.
Ostaje jedino zabeleženo da su pazarske patike od trenutka kada ih je zajedno sa drugom obućom poklopio talas suza, postale jedno.
Biti vozač drona vrlo je odgovorna funkcija. Sam vozač smatra da je najodgovornija na svetu, mada drugi oko njega baš to i ne smatraju, ali moraju da se prave da je tako.
Naš vozač, Perica, navozao se dronova u svojoj karijeri baš mnogo.Zato se valjda svi oko njega i plaše da mu kažu da nije najbolji. Moglo bi se reći da voza na stotine svaki dan, i veće i manje i opasnijije i brže. Godinama je Perica bio neprikosnoven u tome ali zadnjih nekoliko godina videla se nesigurnost u njegovim vožnjama. Greške su bile vidljive na svim pozicijama.
Sistem upravljanja sve je češće bagovao, valjda zbog uzimanja dotrajalih delova iz starog sistema upravljanja, čije su performanse odavno pročitane a delovi dotrajali.
Današnja vožnja drona trebalo je da bude rutinska, trebalo je Perica da provoza dron rutom koja kažu da je specifična, da moraš pucati od znanja da bi je vozao, ali on je, kao i uvek, smatrao da je pametniji i bitniji od sistema i da će ga nadmašiti. Izabrao je jedan fensi model drona, takvi se danas, iako neprihvaćeni od publike, masovno štancuju. Nadograđena verzija-ful oprema.
Njegov tajni adut bila je ni manje ni više nego PETA! Savetnici za vožnju drona upozoravali su ga da taj model i nije baš za staze koje zahtevaju znanje a i nema kapacitet da izdrži petu, ali naravno, nikoga nije poslušao jer ko bi bolje znao voziti drona od njega a i odnosio je sijaset pobeda sa neadekvatnim dronovima do sada.
Majstor za ubeđivanje publike da neadekvatan dron progutaju kao najbolji na toj stazi ikada.
Pucajući od samopouzdanja, pred mnogobrojnom publikom, odmah na startu trke ubacio je, na iznenađenje svih, dron u petu! Osmeh je krasio Pericino lice dok je posmatrao kako mnogi sa nevericom gledaju fensi dron u petoj. Uljuljkao se u upravljačku fotelju, očekujući da gleda kako će odneti još jednu pobedu sa neadekvatnim dronom. I dok je već zamišljao hvalospeve u novinama i bajke koje opisuju njegove istorijske vožnje i pobede, nastade problem, na koji su ga upozoravali savetnici, poznavaoci tog modela drona.
Otkačio se šraf i to baš jedanaesti šraf u drugom redu. Upozoravali su ga savetnici da je to vrlo bitan šraf, da ako misli voziti u petoj on mora biti stegnut adekvatnim ključem, ali on nije mario, jer on zna bolje od svih. Pa on je tvorac univerzalnog MINUS NULA ključa kojim rešava sve probleme – ZATEZANJEM. Nije verovao da jedanaesti šraf u drugom redu može da se otkači ako ga je stegao svojim univerzalnim minus nula ključem.
Ubrzo nakon jedanaestog krenuli su i svi drugi šrafovi da se otkačinju, jedan za drugim. Perica je bio izbezumljen. Pred njegovim očima polako su sagorevale naslovne strane o njegovoj istorijskoj vožnji drona u petoj. Minus nula ključ sve slabije steže šrafove. I gle ironije, sve se survalo samo zbog jednog šrafa. Šraf odšrafio snove. Drugi red, jedanaesti šraf rasturio je Pericu, najboljeg vozača u novijoj istoriji. Rasturio je dron u petoj.
Dron je i dalje u petoj, vozi rasturen, ali sistem vozača ga ne kontroliše. Siguran sam da neće dugo, jer se rašrafljene stvari same po sebi raspadnu vremenom. Posle bi trebalo da ušrafimo nove, bolje i adekvatnije, prilagođene nekom novom vremenu.
Pitanje je veliko imaju li li snage, volje i želje svi drugi jedanaesti šrafovi drugog reda trulog sistema da se pokrenu i naprave nešto novo ili im prija da ostanu zavrnuti sa minus nula ključem i slušaju komande vozača. Šta god da se desi ostaje mit o legendarnom jedanaestom šrafu drugog reda drona u petoj koji je ušao u istoriju….
P.S. Posvećeno našoj deci, tamo negde ispred jedne gimnazije na brdovitom Balkanu…
Prema usmenom predanju nama vrlo bliskih osoba, smeće je počelo da naseljava Bežanijsku šumu još pre više decenija, sa dolaskom prve civilizacije na Bežanijsku kosu.
Prvo stidljivo, na rubovima šume uz puteve, sporadično u manjim grupicama papira, kesa i plastičnih flaša i konzervi, da bi vremenom shvatilo da je taj prostor idealan za smeće, koje je dotada živelo u nekakvim uređenim smećolendima do kojih je trebalo prevaljivati dug put u neudobnim narandžastim kamionima.
I onda je krenula ekspanzija smećarske civilizacije. Jedna grupa smeća, prosto je dozivala drugu, a drveće idealna zaštita za sve one koji su svojim brižljivo sakupljanim smećem želeli da pomognu proširenje ove kolonije. Bilo je potrebno samo da se sakupi malo veća grupa smeća u naselju, pređe ulica i hop-smeće je već moglo da se druži sa smećem starosedeocem. Nema skupog transporta u neudobnim, prenatrpanim kamionima, nema života na nepreglednim brdima drugog smeća – ovde je svaka gomila imala svoj deo prostora, mogućnost da se neometano širi.
Oni bogatiji, limeni i plastični, ogrnuti sa po kojom kesom koja im je omogućavala čvršće kačenje, individualno su dolazili na rubove odakle su mogli da posmatraju ljude koji su ih koristili. Dolazak svakog novog limenog člana najavljivalo je čangrljanje dok se niz asvalt kotrljao ka mekoj šumi.
Unutranjost je specifičnija. Nju nastanjuju uglavnom porodične gomile dovezene o jednom trošku. Vlada međukomšijska harmonija jer dostavljači novih članova dosta vode računa o tome da ne prosipaju gomilu na gomilu, već gomilu kraj gomile, kako bi smeću omogućili da se neometano širi. Oni lakši, kesastiji, koristili bi košavu za surf vazduhom i kačili se na grane odakle bi sa visine promatrali koloniju.
Do pre samo nekoliko dana, činilo se da je ovo zlatno doba kolonije smeća.
Kolonija smeća u Bežanijskoj šumi mislila je da je naprednija od drveća ,lišća trave i da će se tu stotinama godina duže od biljaka, neometano raspadati.
Osvanuo je crni dan za smećarsku koloniju naše šume.
Ništa nije tog mirnog nedeljnog dana nagoveštavalo de će doći do smećocida. Napad je usledio iznenada, mada je deo novopristiglog smeća upozoravao da nekakva grupa ljudi, koja sebe naziva “Zbor” planira napad. Najstariji stanovnici smećarske kolonije podsmevali su se novopridošlim članovima, tvrdeći da to decenijama nikome nije palo napamet ni jednom čoveku, da su ljudi iz komšiluka njihovi tvorci i saveznici, a ne neprijatelji, da šire neosnovane glasine…
Smeće u koloniji nije verovalo u postojanje ljudi koji žele promene okruženja u kojem žive, koji su spremni da svoje slobodno vreme ulože u to.
Napad je bio munjevit. Deo smeća još uvek je imao jutarnju rosu na sebi, kada je tridesetak Zborana uletelo u šumu. Bilo ih je svih uzrasta, a uočeni su i maloletnici. Tu je bio i jedan pas. Naoružani crnim kesama, rukavicama, kako valjda ne bi ostavljali tragove, navalili su na koloniju sa ogromnom željom da je unište.
I staro i mlado, pa i taj pas, zadojeni mržnjom prema smeću, bez emocija, čistili su delove šume ne dozvoljavajući čak ni onom najmanjem i najsitnijem smeću da se tu raspadne. Ni šiblje, ni ustajale smrdljive tečnosti u flašama, ni staklo i srča nisu uspeli da ih zaustave.
Izbezumljeno smeće trpano je u nehumane crne kese, a zadnje što su videli bila je rupa svetlosti koja se sužava dok ti ljudi zatežu kanap vreće.
Niko ne zna u kom smećolendu je naše smeće završilo, ni da li će iz tih kesa ikada više videti sunce i slobodno se raspadati u prirodi.
Anonimni svedoci kažu da je čak prilikom sakupljanja korišćen i nehumani metalni hvatač smeća koji je zavlačen na nepristupačna mesta.
Da ironija bude veća, agresori su pored zarobljenog smeća poslaganog u crne kese nakon akcije, napravili gozbu. Koliko su bezosećajni govori činjenica da su čak svoje smeće ostalo nakon te gozbe potrpali u te džakove…
Prema tvrdnjama stručnjaka, na teritoriji jedne osmine šume više nema smeća. Izvršen je smećocid.
U ostatku kolonije smeća vlada panika. Šire se glasine da je ovo tek početak, da ti bezosećajni ljudi iz Zbora žele da izvrše smećocid na teritoriji cele šume, da žele nekakve trim staze, klupe i letnjikovce na višedecenijskom staništu smeća, da smeće koje decenijama tu obitava svede na nekakva geta od kanti, da mu boravak u šumi ograniče na par dana pa transportuju u smećolende.
Glasine se šire. Na vama je, drage komšije budućnost ove šume. Pitanje je da li ćete se pridružiti tom Zboru i tako u istoriji biti crnim slovima upisani kao saučesnici u smećocidu, podstrekači trim staza i nekakvih bespotrebnih uređenih površina ili im se suprotstaviti i još koliko danas baciti novo smeće u šumu, kako bi se višedecenijska tradicija smećarske kolonije u našem kraju nastavila.
Iako sam rođen u porodici koja mi je pružala i ljubav i toplinu, u jednom malom selu blizu Beograda, kraj u kojem sam odrastao smatrao me dođošem. Unuk direktora škole, sin “kosovara”(moji su deda i otac rođeni na Kosovu i Metohiji). Kratko – dođoš. Nije pomagalo ni to što je u mojim venama teklo 50% krvi moje majke koja je poreklom pripadala toj sredini, niti što mi je bar pola sela bilo nekakav bliži ili dalji rod, što su kosti mog pradede i prabake, čukundede i čukunbabe počivale na seoskom groblju, a ni to što sam tu rođen.
Sredina nikada nije smatrala da sam njihov.
Valjda ljut zbog takvog odnosa nisam ni ja sredinu smatrao svojom, ali sam joj veoma zahvalan na desetak izvanrednih ljudi koje je iznedrila i koji su i dan danas veoma bitni u mom životu.
Odleteo sam odatle čim mi se ukazala prilika, odmah nakon osnovne škole. Spletom životnih okolnosti, a i ljubavi prema Srbiji, upisao sam Vojnu gimnaziju, pa Vojnu akademiju.
„Put da nađeš sebe i izgubiš sve ostalo“, rekli bi neki od mojih klasića.
U rodno selo vraćao sam se vikendom, uglavnom zbog porodice, onih desetak izvanrednih ljudi koji su tada još uvek tamo živeli i velike strasti prema golubovima koje sam jedino tamo mogao da uzgajam.
A godine su tekle – Požarevac, Valjevo, Preševo, bile su usputne stanice. Kad si u uniformi ne stižeš mnogo da se baviš mestom u kojem živiš, a ni da mu pripadaš.
I taman kada pomisliš da je to put koji će te dugo pratiti, shvatiš da Gospod ima neke druge planove.
Sa vojničkog fronta prebacuješ se na životni. U suštini borba za život je borba za život, ali te ni u jednoj školi ne uče kako da savladaš unutrašnjeg neprijatelja – tumor. Prošao sam 6 ciklusa hemoterapija, 18 ciklusa zračenja, ugradnju veštačkog kuka… Sreća pa sam tada uz sebe kao saveznika imao svoju divnu suprugu. Mučan deo života, sa strepnjom – da li ćeš posle svake hemoterapije dočekati novi dan. Borba kao svaka borba mora jednom da stane. I da ima ishod.
Srećom pozitivan – u mom slučaju.
Upravo na kraju te borbe prvi put sam se susreo sa Bežanijom.
Rekoh na početku da prvih 28 godina nisam pripadao nigde.
Kraj decembra 2007.
Pozivaju me iz vojske na prijem ključeva za stan. Adresa – Bežanijska Kosa. Prva pomisao mi je bila – joj to je ono naselje “preko mosta”, tamo kraj onog velikog groblja. Gde bre tamo…?!
Prva noć.
Spokoj.
Prazan stan, na podu veliki dušek.
Prvu noć supruga i ja spavamo u stanu koji je zaista naš. Nema više kirija i strepnje.
Prvo jutro.
Sneg.
Na slabo očišćenim trotoarima od zgrade do pijace tek po koji trag u snegu.
Mesta za parkiranje ima.
Možda se i naviknem, nije loše za sam kraj grada kraj tamo nekog velikog groblja. Mirno je.
Posle prve dođe i druga, pa treća i tako redom dan za danom na Kosi. Upoznajem sve više kvalitetnih ljudi. Širi se krug komšija. Sve sam dalje od ideje da stan prodam i odselim se negde drugde. Vremenom shvataš da Bežanija nije kraj grada, već idealna pozicija da odeš u bilo koji drugi deo grada – naravno ako uopšte imaš potrebe za tim jer ovde ima sve. Shvatiš i da je davno zaboravljeni bicikl idealno prevozno sredstvo u novom kraju, da je jednom finom šetnjom i Savski kej blizu, da na Bežaniji imaš vremena da organizuješ svoj život onako kako želiš.
Došlo je i prvo letovanje na koje idemo iz svog novog doma. Radujemo se odmoru, moru suncu… I opet ko i svemu u životu, dođe kraj. Vraćamo se. Ibarska magistrala.
U daljini vidiš svetla. Preko Save svetli Novi Beograd, ali samo svetla sa Bežanije grle moje srce. Tada sam prvi put u svom životu osetio da – vraćam se kući. To dođe kao zaljubljivanje. Konačno negde pripadam. Obradovao sam se svakom kutku Bežanije kada sam došao posle 20-ak dana letovanja.
Najteži ispit pada 2013. godine. Sa suprugom se nalazim na listi usvojitelja. U naš zajednički život uplovila je tatina princeza, najlepša devojčica na svetu. Dugo čekana, jer je ona druga životna borba sa rakom uzela svoj danak – nemogućnost da imam biološko dete. Jedan od saveta psihologa bio je – promena sredine.
Supruga i ja smo razmišljali, diskutovali…
Odluka je doneta – ostajemo ovde. Bežanija je naš kraj.
Smatramo da je najbolji za odrastanje deteta, da su naše komšije najbolje komšije, da je stan u kojem živimo spreman da pruži jednoj maloj princezi puno ljubavi, dok joj krila ne ojačaju. I nismo pogrešili. Prvi park u koji smo je izveli bio je kraj naše zgrade, prva Liturgija i pričešće u našoj crkvi, prvi drugari i drugarice – iz našeg dvorišta. Zagrlila je Bežanija našu princezu kao što je zagrlila i nas. Postala je dom njenih osmeha, trčanja, prve vožnje bicikle, vrtića, upisa u školu, radosti i tuge, suza i veselja.
Bežanija je sada i njen dom koji voli najviše na svetu.
A od 2021, ona je dom i našeg sina kojeg dobijamo posle decenijske borbe sa sterilitetom.
Danas, iz ove perspektive, smatram da pripadam Bežanijskoj kosi, da sam njeno usvojeno dete koje je voli kao što mnogi vole kraj u kojem su se rodili. Upravo zato, iz čiste ljubavi, pristupam svakoj borbi za bolju i lepšu Bežaniju, počevši od zgrade u kojoj živim, saveta roditelja u školi i vrtiću, crkvenog odbora, svih golubarskih udruženja – pa do najnovijeg Zbora koji je novo čedo koje je iznedrila. Ako bi svako od nas makar malo, ali od srca, dao ovom kraju, svi bismo mnogo dobili.
Autor je Jovović Nikola
Pogledajte video u kom Nikola priča o usvajanju deteta link
Nedostaje mi. Nedostaje mi moje staro društvo, moja osnovna škola, moj prvi dom, život sa bakom.
Nedostaju mi stvari koje su tako blizu, a čine se tako daleko.
Onako, kroz maglu, sećam se mog odrastanja. Bila je to velika kuća u kojoj sada ostaju moji prvi koraci, prva reč, prvi plač i osmeh. Život je tada delovao mnogo zelenije. Nije postojao pogled bez drveta na vidiku.
Moj, tada, omiljeni park “kockice” sada izgleda sivo i čini se kao da zove u pomoć deci čija lica ne vide preko njihovih malih ekrana. Moli za nove ljuljaške, klackalice, koševe, ali i više čistoće i zelenila.
Pre nije postojalo doba dana u kom nisu odjekivali dečiji glasići i osmesi, ali je sada park polu opustošen.
Jednog dana, prolazeći pored moje bivše osnovne škole Borislav Pekić, udarila me je nostalgija. Onaj poznati osećaj kada vam nedostaje nešto što ste u tom trenutku jedva čekali da se završi, a sada je vaše najdalje sećanje na detinjstvo. Istina je, da nas sve uhvati takozvana “kletva” koja kaže da čim završimo svoje obrazovanje, škola koju smo pohadjali će se promeniti iz korena. Tako je i bilo. Možda ne iz korena, ali je dobila urednije dvorište, renovaciju pojedinih učionica, bolje obezbedjenje, kao i rampu za ljude sa invaliditetom. Osećala sam u sebi razdraganost što deca konačno mogu da imaju stvari o kojima smo mi kao mali samo mogli da sanjamo.
Moje društvo i ja znamo svaki ćošak Kose. Iako nisam u vreme našeg upoznavanja živela tamo, uvek sam sa velikom radošću dolazila, ali su me i oni upoznali sa celim krajem. Najčešće smo provodili vreme na livadici iza zgrada u ulici Marka Čelebonovića u jednoj drvenoj kućici koju ni mi sami ne znamo koje izgradio i ljuljali se na gumama koje ne znamo ko je obesio. Kućica više ne postoji, kao ni ljuljaške od guma, mada se ni mi čak više ne družimo, ali mi je drago da vidim da ta livada nije izgubila svoj sjaj i da svaki dan možemo videti decu kako se igraju i stvaraju uspomene kao što smo i mi nekada davno.
Ne postoji ništa što bih želela da promenim u vezi ove mesne zajednice. Za mene je savršena takva kakva jeste. Pa, čak i objektivno gledano, snaga, ljubav i međusobno poštovanje ljudi koji u njoj žive je dovoljno da je održava u njenom punom sjaju.
Bežanijska kosa ima dobru povezanost gradskim prevozom sa ostatkom grada, ali i dostupnost bitnih stvari na jednom mestu – supermarket, pet shop, menjačnica, kineska robna kuća i drogerija. Pored toga, ima i prelepu pijacu koja je uvek snabdevena i sija pozitivnom energijom.
Žao mi je što neko pokušava da sruši ono što je naša zajednica izgradila i što odgovorni ne žele da čuju glas svojih ljudi koji ne žele promenu našeg centra dešavanja, naše Idee.
Bežanijska kosa će uvek za mene biti moj dom. Iako sam morala da se odselim pre početka osnovne škole, uvek sam nekako bila “tu u kraju”. Koliko god daleko otišla i gde god me put naveo znam da će me na Bežanijskoj Kosi uvek čekati bakin topli dom, klupa koja je videla moj prvi poljubac, moj najbolji prijatelj.
Nije bila moja odluka da se odvojim od komšiluka i za mene je nezamenljiv. Vratila bih se na Kosu u treptaju oka, ali mogu i da zamislim sebe u svojim poznima danim kako gledam kroz prozor i pitam se gde je vreme otišlo znajući da iako vreme prolazi, sećanja ostaju večna i zapečaćenja u mom kraju – na mojoj Bežanijskoj Kosi.
„Svaka vlast je kvarljiva i mora biti pod stalnom kontrolom građana“, poručio je profesor Jovo Bakić na 5. zboru Bežanijske kose, naglašavajući da borba za demokratiju ne prestaje smenom režima, već tek tada počinje.
Uprkos nevremenu i kiši koja je padala tokom prvog dela zbora, skup je okupio veliki broj građana, što je još jednom pokazalo snagu i istrajnost ove zajednice.
Aktivnosti između dva zbora
Na početku je usvojen zapisnik sa prethodnog zbora, a zatim su građani podsetili na akcije sprovedene u proteklom periodu – od učešća na protestima širom Srbije i blokade u bulevaru Omladinskih brigada, preko prikupljanja donacija i humanitarnih inicijativa, do razmene udžbenika i akcije za prenamenu parcele predviđene za komercijalni objekat u prostor za dom zdravlja. Posebno je istaknuto da je za nekoliko dana prikupljeno 800 potpisa, koji su predati Sekretarijatu za urbanizam. Pokrenute su i nove radne grupe: za očuvanje Bežanijske šume, za rešavanje problema vodosnabdevanja, kao i pravna podrška građanima koji su dobili prekršajne prijave zbog učešća na protestima.
Bakić: „Borba tek počinje posle promene vlasti“
Centralni deo zbora bio je razgovor sa profesorom Jovom Bakićem, sociologom i profesorom Filozofskog fakulteta u Beogradu.
On je naglasio da zborovi predstavljaju oblik neposredne demokratije i da njihova misija ne sme stati sa smenom režima:
„Zborovi su uspešni i biće uspešni ako ostanu i posle promene režima. Njihova uloga je da vrše stalnu kontrolu nad lokalnim vlastima. Na lokalu se najlakše vide zloupotrebe, a na građanima je da odmah reaguju. Ako se zborovi ugase, biće to ista greška kao 5. oktobra – da poverujemo da je posao završen, a tek tada borba počinje.“
Bakić je upozorio i da je organizovani kriminal ključni problem u Srbiji:
„Naš ključni problem je organizovani kriminal. Ako se te veze ne preseku, ništa drugo neće imati smisla. Kriminalci ne mogu biti opozicija – njihovo mesto je na sudu.“
Kontrola vlasti i uloga građana
Profesor je govorio i o neophodnosti stalne građanske budnosti:
„Svaka vlast je kvarljiva. Ljudi na funkcijama su skloni korupciji i zato moraju da budu pod stalnim nadzorom. Građani su ti koji moraju da reaguju odmah, na prvo kršenje zakona ili ustava. To je jedini način da se zaustavi zloupotreba moći.“
On je istakao i da zborovi, kao neposredni oblik demokratije, moraju da ostanu nezavisni od političkih stranaka i da se čuvaju pokušaja preuzimanja od strane organizovanih grupa:
„Opasnost uvek postoji – i od stranaka i od službi koje pokušavaju da ubace svoje ljude. Zato je važno da se međusobno poznajete i prepoznate svaki pokušaj otimanja zborova.“
Pitanja o lustraciji i povraćaju opljačkanog novca
Okupljeni građani su Bakiću postavljali brojna pitanja – od mogućnosti sprovođenja lustracije, preko odnosa sa bivšim članovima SNS-a, do povraćaja opljačkanog novca i zaustavljanja štetnih ugovora.
Bakić je bio jasan da nema kompromisa sa kriminalnim strukturama:
„Ne može hulja da bude moj politički protivnik. On nije opozicija, on je kriminalac. Njihovo mesto je u zatvoru, a zadatak građana je da insistiraju na pravdi i optužnicama.“
Dodao je da su primeri iz Italije pokazali koliko je borba protiv organizovanog kriminala teška, ali i da je jedina ispravna: „Bez presecanja veza sa kriminalom nema ni demokratije.“
Zaključak i simboličan poklon
Na kraju zbora organizatori su zahvalili profesoru Bakiću na gostovanju i uručili mu šolju sa logotipom Bežanijske kose. Podsetili su da prihod od prodaje majica, šolja i cegera ide za studentske inicijative i buduće akcije zajednice.
Uprkos kiši i nevremenu, veliki odziv komšija pokazao je da zborovi postaju sve snažniji oblik građanskog delovanja i da Bežanijska kosa ostaje jedno od najaktivnijih naselja u borbi za javni interes.
Studentkinja iz Češke odlučila je da dođe u Srbiju kada je saznala za proteste, jer u njenoj zemlji gotovo niko nije znao šta se ovde dešava. Želela je da piše o borbi studenata i građana, uverena da je važno da se njihovi zahtevi čuju i u Evropi. Iako je u početku osećala strah, već na prvom protestu dočekala ju je atmosfera koja joj je ulila sigurnost i osećaj dobrodošlice.
Tekst koji je napisala nakon posete u Beogradu prenosimo u celosti, a izvorni tekst može se videti na linku
Devet meseci nakon rušenja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu — događaja koji je usmrtio 16 osoba i pokrenuo blokade univerziteta i proteste — Srbi su se ponovo okupili na ulicama. Borba za pravdu postala je svakodnevica, ali ljudi ne popuštaju u svojim zahtevima.
Srbija već devet meseci trpi borbu za demokratiju, slobodu i vladavinu prava. Vlada ostaje nema, dok su studenti u julu morali da prekinu apsolutne blokade fakulteta i delimično obnove nastavu kako bi završili akademsku godinu i sačuvali integritet univerziteta. Međutim, borba nije gotova — uprkos vrućini i umoru, ljudi i dalje ostaju na ulicama. Studentskim protestima pridružila su se brojna građanska udruženja širom Srbije, pokazujući da uz solidarnost i međusobnu podršku mogu da odole režimu Aleksandra Vučića. „Nastava na univerzitetima treba da se odvija, nije pravedno ni održivo da studenti i profesori sami nose tako veliki teret. Promene za koje se borimo tiču se celog društva i neophodno je da se svi zajedno uključimo.“, opisuje članica zbora „Bežanijska kosa“ sa Novog Beograda.
Nakon masovnog protivvladinog protesta 28. juna, usledio je još značajan korak — studenti su, kao odgovor na brutalne policijske intervencije, pozvali na građansku neposlušnost širom zemlje.
Odnos između studenata i javnosti evoluirao je tokom blokada, a zborovi su se prirodno profilisali kao naslednici protesta. Jedan od protestnih događaja u nizu „Vruće leto se nastavlja“ — zakazan za 31. jul na Novom Beogradu, sa ciljem da okupi različite građanske grupe i pokaže snagu i upornost pokreta. Poziv građanima sa druge strane reke „Pređi na našu stranu“ da pređu reku Savu kako bi se pridružili blokadi na nekoliko raskrsnica u Ulici Omladinskih brigada bio je snažan simbol solidarnosti. Jedan od organizatora ističe značaj ovog desetog zajedničkog protesta kao potvrdu kontinuiteta, rasta i jačanja pokreta. Lokalni građanski napori jačaju vidljivost protesta i motivišu nove zajednice da se uključe.
—
Od prvog okupljanja do zajedničkih blokada
Blokade univerziteta počele su u novembru prošle godine, kada su studenti Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) napadnuti od strane pristalica Vučićevog režima. Brzo su im se priključili i drugi fakulteti širom Srbije — u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Kragujevcu. Građani su podržavali proteste donirajući hranu i higijenske potrepštine fakultetima u blokadi. Podrška je rasla, a postalo je jasno da pored studentskog pokreta potrebno i uključivanje šire javnosti.
Ključnu ulogu odigrala je inicijativa studenata Filozofskog, Matematičkog, Pedagoškog fakulteta i Fakulteta udruženih nauka, koji su 9. marta građanima uputili otvoreno pismo u kojem su pozvali na organizaciju na lokalnom nivou i promociju principa direktne demokratije i građanskog aktivizma. “Problemi s kojima se suočavamo više nisu samo studentski i mi nismo pozvani da o njima sami odlučujemo.“
Ljudi širom Srbije počeli su da se okupljaju u svojim lokalnim zajednicama — formirajući tzv. „zbor“ — građanske grupe koje organizovano podržavaju studente i suprotstavljaju se lokalnim vlastima koje su često pod kontrolom SNS-a. U okviru zborova, odluke se donose kolektivno, stvarajući demokratsku alternativu korumpiranim opštinama. Jedna članica zbora „Bežanijska kosa“ pojašnjava: “U našoj grupi je inicijalno učestvovalo oko trideset ljudi — većina se nikada ranije nije srela, iako su živeli u istom kraju. Svako je pružio ono što je mogao, i tako smo počeli. Kako su se pojavili novi zadaci, bolje smo se upoznavali, zbližili i postali stvarna podrška jedni drugima.”
Iako neki fakulteti nisu podržali formiranje zborova, kasnije je postalo jasno da oni predstavljaju ključni deo pokreta. Na početku su organizovali humanitarne akcije za studente, ali su kasnije počeli da organizuju lokalne proteste, pa čak i one pred vladinim institucijama, te da sarađuju sa studentima na većim akcijama. Tako je odnos između zborova i studenata prerastao u zajedničku borbu.
Nakon protesta 28. juna, studenti su pozvali na građansku neposlušnost. U tome su zborovi odigrali ključnu ulogu: u vrlo kratkom roku organizovali su desetine blokada širom Srbije, koje su paralisale saobraćaj, posebno u Beogradu.
Danas, zborovi širom zemlje predstavljaju prirodno produženje studentskog pokreta. Kada je nastava delimično obnovljena, oni su preuzeli organizaciju svakodnevnih protesta i mobilizaciju građana. U drugim gradovima takođe održavaju kontinuitet protesta — bilo na lokalnom nivou ili kao odgovor na vladine poteze i policijsku agresiju prema studentima.
— Zajednički zahtevi i istrajnost pokreta
Osnovni zahtevi studenata i gradjana su isti — poštovanje zakona i slobodno delovanje institucija. To je minimum na kojem postoji široki konsenzus. Razlika je u tome što se zborovi, kao lokalne zajednice, bave i konkretnim problemima svoje okoline: rešavaju svakodnevne probleme, iniciraju akcije i rade na poboljšanju svakodnevnog života u svom kraju. Takođe se očekuje da ostanu aktivni i nakon ispunjenja studentskih zahteva, služeći kao nezavisna građanska kontrola bilo koje buduće vlasti.
Ono što je započelo kao studentske blokade sa desetinama učesnika preraslo je u nacionalni pokret. Protest 15. marta ocenjen je kao najveći u istoriji Srbije — sa više od 350.000 učesnika, dok studenti navode da ih je bilo i do milion. Široka javnost je značajno uključena, organizacije se umrežavaju i na lokalnom nivou. U blokadi ulica i celih kvartova, Srbija se pokazala kao izuzetno sposobna.
Šta će se dalje dešavati, nije sigurno, ali jedno je jasno — Srpkinje i Srbi su odlučni i ne popuštaju. Blokade i protesti postali su deo svakodnevice i neće prestati najmanje do raspisivanja vanrednih izbora.
