Prvih 28 godina svog života nisam pripadao nigde.
Iako sam rođen u porodici koja mi je pružala i ljubav i toplinu, u jednom malom selu blizu Beograda, kraj u kojem sam odrastao smatrao me dođošem. Unuk direktora škole, sin “kosovara”(moji su deda i otac rođeni na Kosovu i Metohiji). Kratko – dođoš. Nije pomagalo ni to što je u mojim venama teklo 50% krvi moje majke koja je poreklom pripadala toj sredini, niti što mi je bar pola sela bilo nekakav bliži ili dalji rod, što su kosti mog pradede i prabake, čukundede i čukunbabe počivale na seoskom groblju, a ni to što sam tu rođen.
Sredina nikada nije smatrala da sam njihov.
Valjda ljut zbog takvog odnosa nisam ni ja sredinu smatrao svojom, ali sam joj veoma zahvalan na desetak izvanrednih ljudi koje je iznedrila i koji su i dan danas veoma bitni u mom životu.
Odleteo sam odatle čim mi se ukazala prilika, odmah nakon osnovne škole. Spletom životnih okolnosti, a i ljubavi prema Srbiji, upisao sam Vojnu gimnaziju, pa Vojnu akademiju.
„Put da nađeš sebe i izgubiš sve ostalo“, rekli bi neki od mojih klasića.
U rodno selo vraćao sam se vikendom, uglavnom zbog porodice, onih desetak izvanrednih ljudi koji su tada još uvek tamo živeli i velike strasti prema golubovima koje sam jedino tamo mogao da uzgajam.
A godine su tekle – Požarevac, Valjevo, Preševo, bile su usputne stanice. Kad si u uniformi ne stižeš mnogo da se baviš mestom u kojem živiš, a ni da mu pripadaš.
I taman kada pomisliš da je to put koji će te dugo pratiti, shvatiš da Gospod ima neke druge planove.
Sa vojničkog fronta prebacuješ se na životni. U suštini borba za život je borba za život, ali te ni u jednoj školi ne uče kako da savladaš unutrašnjeg neprijatelja – tumor. Prošao sam 6 ciklusa hemoterapija, 18 ciklusa zračenja, ugradnju veštačkog kuka… Sreća pa sam tada uz sebe kao saveznika imao svoju divnu suprugu. Mučan deo života, sa strepnjom – da li ćeš posle svake hemoterapije dočekati novi dan. Borba kao svaka borba mora jednom da stane. I da ima ishod.
Srećom pozitivan – u mom slučaju.
Upravo na kraju te borbe prvi put sam se susreo sa Bežanijom.
Rekoh na početku da prvih 28 godina nisam pripadao nigde.
Kraj decembra 2007.
Pozivaju me iz vojske na prijem ključeva za stan. Adresa – Bežanijska Kosa. Prva pomisao mi je bila – joj to je ono naselje “preko mosta”, tamo kraj onog velikog groblja. Gde bre tamo…?!
Prva noć.
Spokoj.
Prazan stan, na podu veliki dušek.
Prvu noć supruga i ja spavamo u stanu koji je zaista naš. Nema više kirija i strepnje.
Prvo jutro.
Sneg.
Na slabo očišćenim trotoarima od zgrade do pijace tek po koji trag u snegu.
Mesta za parkiranje ima.
Možda se i naviknem, nije loše za sam kraj grada kraj tamo nekog velikog groblja. Mirno je.
Posle prve dođe i druga, pa treća i tako redom dan za danom na Kosi. Upoznajem sve više kvalitetnih ljudi. Širi se krug komšija. Sve sam dalje od ideje da stan prodam i odselim se negde drugde. Vremenom shvataš da Bežanija nije kraj grada, već idealna pozicija da odeš u bilo koji drugi deo grada – naravno ako uopšte imaš potrebe za tim jer ovde ima sve. Shvatiš i da je davno zaboravljeni bicikl idealno prevozno sredstvo u novom kraju, da je jednom finom šetnjom i Savski kej blizu, da na Bežaniji imaš vremena da organizuješ svoj život onako kako želiš.
Došlo je i prvo letovanje na koje idemo iz svog novog doma. Radujemo se odmoru, moru suncu… I opet ko i svemu u životu, dođe kraj. Vraćamo se. Ibarska magistrala.
U daljini vidiš svetla. Preko Save svetli Novi Beograd, ali samo svetla sa Bežanije grle moje srce. Tada sam prvi put u svom životu osetio da – vraćam se kući. To dođe kao zaljubljivanje. Konačno negde pripadam. Obradovao sam se svakom kutku Bežanije kada sam došao posle 20-ak dana letovanja.
Najteži ispit pada 2013. godine. Sa suprugom se nalazim na listi usvojitelja. U naš zajednički život uplovila je tatina princeza, najlepša devojčica na svetu. Dugo čekana, jer je ona druga životna borba sa rakom uzela svoj danak – nemogućnost da imam biološko dete. Jedan od saveta psihologa bio je – promena sredine.
Supruga i ja smo razmišljali, diskutovali…
Odluka je doneta – ostajemo ovde. Bežanija je naš kraj.
Smatramo da je najbolji za odrastanje deteta, da su naše komšije najbolje komšije, da je stan u kojem živimo spreman da pruži jednoj maloj princezi puno ljubavi, dok joj krila ne ojačaju. I nismo pogrešili. Prvi park u koji smo je izveli bio je kraj naše zgrade, prva Liturgija i pričešće u našoj crkvi, prvi drugari i drugarice – iz našeg dvorišta. Zagrlila je Bežanija našu princezu kao što je zagrlila i nas. Postala je dom njenih osmeha, trčanja, prve vožnje bicikle, vrtića, upisa u školu, radosti i tuge, suza i veselja.
Bežanija je sada i njen dom koji voli najviše na svetu.
A od 2021, ona je dom i našeg sina kojeg dobijamo posle decenijske borbe sa sterilitetom.
Danas, iz ove perspektive, smatram da pripadam Bežanijskoj kosi, da sam njeno usvojeno dete koje je voli kao što mnogi vole kraj u kojem su se rodili. Upravo zato, iz čiste ljubavi, pristupam svakoj borbi za bolju i lepšu Bežaniju, počevši od zgrade u kojoj živim, saveta roditelja u školi i vrtiću, crkvenog odbora, svih golubarskih udruženja – pa do najnovijeg Zbora koji je novo čedo koje je iznedrila. Ako bi svako od nas makar malo, ali od srca, dao ovom kraju, svi bismo mnogo dobili.
Autor je Jovović Nikola
Pogledajte video u kom Nikola priča o usvajanju deteta link
