Prema usmenom predanju nama vrlo bliskih osoba, smeće je počelo da naseljava Bežanijsku šumu još pre više decenija, sa dolaskom prve civilizacije na Bežanijsku kosu.
Prvo stidljivo, na rubovima šume uz puteve, sporadično u manjim grupicama papira, kesa i plastičnih flaša i konzervi, da bi vremenom shvatilo da je taj prostor idealan za smeće, koje je dotada živelo u nekakvim uređenim smećolendima do kojih je trebalo prevaljivati dug put u neudobnim narandžastim kamionima.
I onda je krenula ekspanzija smećarske civilizacije. Jedna grupa smeća, prosto je dozivala drugu, a drveće idealna zaštita za sve one koji su svojim brižljivo sakupljanim smećem želeli da pomognu proširenje ove kolonije. Bilo je potrebno samo da se sakupi malo veća grupa smeća u naselju, pređe ulica i hop-smeće je već moglo da se druži sa smećem starosedeocem. Nema skupog transporta u neudobnim, prenatrpanim kamionima, nema života na nepreglednim brdima drugog smeća – ovde je svaka gomila imala svoj deo prostora, mogućnost da se neometano širi.
Oni bogatiji, limeni i plastični, ogrnuti sa po kojom kesom koja im je omogućavala čvršće kačenje, individualno su dolazili na rubove odakle su mogli da posmatraju ljude koji su ih koristili. Dolazak svakog novog limenog člana najavljivalo je čangrljanje dok se niz asvalt kotrljao ka mekoj šumi.
Unutranjost je specifičnija. Nju nastanjuju uglavnom porodične gomile dovezene o jednom trošku. Vlada međukomšijska harmonija jer dostavljači novih članova dosta vode računa o tome da ne prosipaju gomilu na gomilu, već gomilu kraj gomile, kako bi smeću omogućili da se neometano širi. Oni lakši, kesastiji, koristili bi košavu za surf vazduhom i kačili se na grane odakle bi sa visine promatrali koloniju.
Do pre samo nekoliko dana, činilo se da je ovo zlatno doba kolonije smeća.
Kolonija smeća u Bežanijskoj šumi mislila je da je naprednija od drveća ,lišća trave i da će se tu stotinama godina duže od biljaka, neometano raspadati.
Osvanuo je crni dan za smećarsku koloniju naše šume.
Ništa nije tog mirnog nedeljnog dana nagoveštavalo de će doći do smećocida. Napad je usledio iznenada, mada je deo novopristiglog smeća upozoravao da nekakva grupa ljudi, koja sebe naziva “Zbor” planira napad. Najstariji stanovnici smećarske kolonije podsmevali su se novopridošlim članovima, tvrdeći da to decenijama nikome nije palo napamet ni jednom čoveku, da su ljudi iz komšiluka njihovi tvorci i saveznici, a ne neprijatelji, da šire neosnovane glasine…
Smeće u koloniji nije verovalo u postojanje ljudi koji žele promene okruženja u kojem žive, koji su spremni da svoje slobodno vreme ulože u to.
Napad je bio munjevit. Deo smeća još uvek je imao jutarnju rosu na sebi, kada je tridesetak Zborana uletelo u šumu. Bilo ih je svih uzrasta, a uočeni su i maloletnici. Tu je bio i jedan pas. Naoružani crnim kesama, rukavicama, kako valjda ne bi ostavljali tragove, navalili su na koloniju sa ogromnom željom da je unište.
I staro i mlado, pa i taj pas, zadojeni mržnjom prema smeću, bez emocija, čistili su delove šume ne dozvoljavajući čak ni onom najmanjem i najsitnijem smeću da se tu raspadne. Ni šiblje, ni ustajale smrdljive tečnosti u flašama, ni staklo i srča nisu uspeli da ih zaustave.
Izbezumljeno smeće trpano je u nehumane crne kese, a zadnje što su videli bila je rupa svetlosti koja se sužava dok ti ljudi zatežu kanap vreće.
Niko ne zna u kom smećolendu je naše smeće završilo, ni da li će iz tih kesa ikada više videti sunce i slobodno se raspadati u prirodi.
Anonimni svedoci kažu da je čak prilikom sakupljanja korišćen i nehumani metalni hvatač smeća koji je zavlačen na nepristupačna mesta.
Da ironija bude veća, agresori su pored zarobljenog smeća poslaganog u crne kese nakon akcije, napravili gozbu. Koliko su bezosećajni govori činjenica da su čak svoje smeće ostalo nakon te gozbe potrpali u te džakove…
Prema tvrdnjama stručnjaka, na teritoriji jedne osmine šume više nema smeća. Izvršen je smećocid.
U ostatku kolonije smeća vlada panika. Šire se glasine da je ovo tek početak, da ti bezosećajni ljudi iz Zbora žele da izvrše smećocid na teritoriji cele šume, da žele nekakve trim staze, klupe i letnjikovce na višedecenijskom staništu smeća, da smeće koje decenijama tu obitava svede na nekakva geta od kanti, da mu boravak u šumi ograniče na par dana pa transportuju u smećolende.
Glasine se šire. Na vama je, drage komšije budućnost ove šume. Pitanje je da li ćete se pridružiti tom Zboru i tako u istoriji biti crnim slovima upisani kao saučesnici u smećocidu, podstrekači trim staza i nekakvih bespotrebnih uređenih površina ili im se suprotstaviti i još koliko danas baciti novo smeće u šumu, kako bi se višedecenijska tradicija smećarske kolonije u našem kraju nastavila.
Izbor je vaš.
