Autor Maša Jeremić
Nedostaje mi. Nedostaje mi moje staro društvo, moja osnovna škola, moj prvi dom, život sa bakom.
Nedostaju mi stvari koje su tako blizu, a čine se tako daleko.
Onako, kroz maglu, sećam se mog odrastanja. Bila je to velika kuća u kojoj sada ostaju moji prvi koraci, prva reč, prvi plač i osmeh. Život je tada delovao mnogo zelenije. Nije postojao pogled bez drveta na vidiku.
Moj, tada, omiljeni park “kockice” sada izgleda sivo i čini se kao da zove u pomoć deci čija lica ne vide preko njihovih malih ekrana. Moli za nove ljuljaške, klackalice, koševe, ali i više čistoće i zelenila.
Pre nije postojalo doba dana u kom nisu odjekivali dečiji glasići i osmesi, ali je sada park polu opustošen.
Jednog dana, prolazeći pored moje bivše osnovne škole Borislav Pekić, udarila me je nostalgija. Onaj poznati osećaj kada vam nedostaje nešto što ste u tom trenutku jedva čekali da se završi, a sada je vaše najdalje sećanje na detinjstvo. Istina je, da nas sve uhvati takozvana “kletva” koja kaže da čim završimo svoje obrazovanje, škola koju smo pohadjali će se promeniti iz korena. Tako je i bilo. Možda ne iz korena, ali je dobila urednije dvorište, renovaciju pojedinih učionica, bolje obezbedjenje, kao i rampu za ljude sa invaliditetom. Osećala sam u sebi razdraganost što deca konačno mogu da imaju stvari o kojima smo mi kao mali samo mogli da sanjamo.
Moje društvo i ja znamo svaki ćošak Kose. Iako nisam u vreme našeg upoznavanja živela tamo, uvek sam sa velikom radošću dolazila, ali su me i oni upoznali sa celim krajem. Najčešće smo provodili vreme na livadici iza zgrada u ulici Marka Čelebonovića u jednoj drvenoj kućici koju ni mi sami ne znamo koje izgradio i ljuljali se na gumama koje ne znamo ko je obesio. Kućica više ne postoji, kao ni ljuljaške od guma, mada se ni mi čak više ne družimo, ali mi je drago da vidim da ta livada nije izgubila svoj sjaj i da svaki dan možemo videti decu kako se igraju i stvaraju uspomene kao što smo i mi nekada davno.
Ne postoji ništa što bih želela da promenim u vezi ove mesne zajednice. Za mene je savršena takva kakva jeste. Pa, čak i objektivno gledano, snaga, ljubav i međusobno poštovanje ljudi koji u njoj žive je dovoljno da je održava u njenom punom sjaju.
Bežanijska kosa ima dobru povezanost gradskim prevozom sa ostatkom grada, ali i dostupnost bitnih stvari na jednom mestu – supermarket, pet shop, menjačnica, kineska robna kuća i drogerija. Pored toga, ima i prelepu pijacu koja je uvek snabdevena i sija pozitivnom energijom.
Žao mi je što neko pokušava da sruši ono što je naša zajednica izgradila i što odgovorni ne žele da čuju glas svojih ljudi koji ne žele promenu našeg centra dešavanja, naše Idee.
Bežanijska kosa će uvek za mene biti moj dom. Iako sam morala da se odselim pre početka osnovne škole, uvek sam nekako bila “tu u kraju”. Koliko god daleko otišla i gde god me put naveo znam da će me na Bežanijskoj Kosi uvek čekati bakin topli dom, klupa koja je videla moj prvi poljubac, moj najbolji prijatelj.
Nije bila moja odluka da se odvojim od komšiluka i za mene je nezamenljiv. Vratila bih se na Kosu u treptaju oka, ali mogu i da zamislim sebe u svojim poznima danim kako gledam kroz prozor i pitam se gde je vreme otišlo znajući da iako vreme prolazi, sećanja ostaju večna i zapečaćenja u mom kraju – na mojoj Bežanijskoj Kosi.
