Subotu, 23. maj 2026. godine, pamtiću po lepim ljudima, osmesima, dobrim vibracijama, narodnoj slozi i slobodi!
A jedan događaj, meni lično važan, obeležio je jučerašnji dan.
Kada sam nakon celodnevne šetnje i obilaska štandova na Trgu i kod Pravnog stigao na Slaviju, već je počeo da me stiže umor. Jednu majicu sam već promenio, fotografska oprema postajala je sve teža, temperatura je rasla, a ljudi su se u velikim talasima slivali ka Slaviji.
Povukao sam se u jednu od sporednih ulica u nameri da pronađem slobodan prostor i dođem do malo vazduha. Međutim, od toga nije bilo ništa. Ljudi su samo nadirali i jedva sam se provlačio kako bih se makar malo izdvojio iz centralne mase. Čak ni sa visinom od 189 cm nisam uspevao da se domognem svežeg vazduha.
Podigao sam aparat da fotografišem, nadajući se da ću tako skrenuti misli sa osećaja da me upravo hvata napad panike zbog toplote, gužve i nedostatka kiseonika.
U tom momentu, jedna devojka me je dotakla po ramenu. Okrenuo sam se, a ona mi je rekla da me neka žena doziva sa prozora zgrade. Pokazala mi je rukom na gore. Podigao sam glavu i ugledao ženu na prozoru koja mi je, mašući rukama, signalizirala da se popnem.
Pokazala mi je prstima sprat i broj stana.
Ne razmišljajući mnogo o tome da li treba da uđem ili ne, probio sam se kroz masu prema ulaznim vratima. Tek kasnije mi je prošlo kroz glavu da sam prenebregao lekciju iz detinjstva: „ne uzimaj ništa od nepoznatih ljudi i ne ulazi u njihova auta ili kuće!”
Popeo sam se liftom na poslednji sprat, gde me je na vratima dočekala gospođa sa prozora. Pre nego što smo se uopšte predstavili, tiho mi je saopštila:
„Jatake ne otkrivamo.”
Odgovorio sam joj u istom duhu:
„Što se mene tiče, ja Vas nikada nisam video, niti sam bio u Vašoj kući.”
Nasmejala se, predstavila i pustila me unutra. Odmah me je odvela do prozora sa kojeg se pružao pogled na dobar deo Slavije. Umesto da se divim veličanstvenom prizoru, imao sam potrebu da skinem svu opremu sa sebe.
Seo sam u fotelju tik do prozora i zatražio vodu. Moja domaćica mi je nudila sok, kiselu vodu, pa čak i dezert, misleći da mi je pao šećer. Ko zna kako sam joj izgledao u tom momentu. Povetarac koji je pirkao kroz otvoren prozor „legao” mi je „kao budali šamar.“
Kada sam konačno došao sebi, uzeo sam aparat i počeo da fotografišem, ono što će se ispostaviti kao, drugi po veličini protest od pada Miloševića.
Snimao sam, fotografisao i završio posao za svega 15-20 minuta. Nisam želeo duže da se zadržavam kako domaćicu ne bih doveo u neprijatnu situaciju.
Na izlasku iz stana imao sam potrebu da je pitam zašto je baš mene pozvala gore? Odgovor je bio vrlo jednostavan:
„Zbog plavog press prsluka.“
Tog jutra, koleginica Marija poklonila mi je broš u obliku kolibrija, uz reči:
„Ovo je ptica koja je simbol sreće.“
Sreća mi se osmehnula u trenutku kada sam ugledao tu gospođu na prozoru.