Predlagači zbora kao načina organizovanja i odlučivanja ističu da je zbor sredstvo neposredne demokratije i upućuju na zakon. Ovde je već svezan prvi čvor. Naime, Ustav Srbije zbor vidi isključivo kao oblik slobode okupljanja (Zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju se državnom organu, u skladu sa zakonom).
Oblici neposrednog upražnjavanja demokratije, bez posredstva izabranih predstavnika su samo referendum i narodna inicijativa. Bar ako se držimo Ustava i zakona, a niko još nije odlučio da se ne držimo.
Zakon o lokalnoj samoupravi daje mogućnost zboru, odnosno skupu građana, da inicira aktivnosti iz nadležnosti lokalne samouprave (na koja je ova dužna da odgovori u roku od dugih 60 dana). Međutim, zbor i u zakonskoj koncepciji ostaje skup građana, bez samostalne mogućnosti odlučivanja i upravljanja, pa čak ni na lokalnom nivou. Zbor nema nikakve ingerencije, pa čak ni u pogledu inicijativa, ka vlastima hijerarhijski iznad lokalnih.
Dakle, u domaćem pravnom poretku, zbor je oblik slobode okupljanja, a ne instrument neposredne demokratije. To su dve potpuno različite stvari koje, iako komplementarne (o tome nešto kasnije), moramo razumeti kao različite.
Tekst je pisala Sofija Mandić za sajt Peščanik. Ceo tekst pročitajte ovde
Fotografija: Petar Trokicić